Očevidac albanske golgote : Ništa nije bilo živo sem duše

albanska-golgota-serb-rs

Srpski vojnici u povlačenju  (foto:rs-lat.sputniknews.com)

Izgled srpskih vojnika u povlačenju bio je više nego strašan .

Evo opisa iz pera očevica, Paola Đordanija:

„Bilo ih je na stotine, na hiljade, na desetine hiljada … Svi ukočeni od grčeva u praznom stomaku, svi zajedno uklešteni u čeljustima gladi i žeđi, žrtve bitke, najstrašnije, bijene stotinu dana i stotinu noći, stisnutih zuba, bitke sa svojim iznurenim telom stavljenim na sve moguće muke, bitke sa blatom i stenjem, sa kolerom i gangrenom.

Imali su svi isti izraz na licu na kom se čitala groznica i glad. Udubljene oči ukočenog staklastog pogleda bile su poslednji zrak života, a na uglovima usta tragovi zelenkaste osušene pene od ispovraćane trave. Skoro svi, čim bi nogom dotakli obalu i ugledali more, padali bi na pesak, nepokretni, u skamenjenom grču, kao da im je ta vizija, taj san tokom dugog marša užasa, sada najednom zastao, hermetički zatvoren, zarobljen ispod skorele kože na kostima , u poslednjoj preostaloj kapi krvi.

Nijedno poprište bitke nije zapamtilo ovoliku patnju, tolike strašne muke, niti je moguće zamisliti išta crnje i groznije od izgleda tih ljudi obloženih prljavštinom, izranjavanih dugim hodom, zaraženih najodvratnijim bolestima, a ipak tako strahovito živih u telima u raspadanju … Od heroja koji su decembra 1914. proterali i uništili Poćorekove armade, u njihovim telima ništa više nije bilo živo sem duše …

Veličanstveno herojstvo kao da se zgusnulo i svo saželo u fizičkoj tragediji svakoga od njih. Cela Srbija umirala je u svakome od svojih sinova, ali je i u agoniji svakog Srbina blistao ponos rase junaka što su pred stranim jarmom odabrali smrt. „

Odlomak iz italijanskog dokumenta “ Za Vojsku Srbije “

(www.serb.rs)