Samardžić: Evropska unija je u krizi

slobodan-samardzic-serb.rs

Dr Slobodan Samardžić (foto:www.pecat.co.rs)

Profesor Fakulteta političkih nauka dr Slobodan Samardžić, stručnjak za evropske studije i politički sistem EU, nedavno je objavio knjigu „Evropska unija — sistem u krizi“. U intervjuu za Sputnjik, Samardžić kaže da je izuzetno duboka kriza sistema EU i da proširenja neće biti.

Oni imaju problem opstanka, problem zadržavanja i postojećeg broja članica

Ta kriza u svom akutnom obliku traje već osam godina, praktično od svetske finansijske krize koja je najjače pogodila EU, odnosno monetarnu uniju, ili bolje rečeno evrozonu, ali su se znaci krize institucija i delovanja pojedinih sektora u EU pokazivali i mnogo ranije. Već početkom 2000-ih godina bilo je naznaka da taj sistem ne funkcioniše dobro i samo je trebalo da ga neka jača spoljna kriza, kao što je bila ova finansijska iz 2008. godine, koja je došla iz SAD, da ga zahvati i da mu nanese nemerljivu štetu. Tako da je danas EU u dubokoj krizi, ne samo jednog sektora, nego kao kompletan sistem. Sistem loše reaguje na sve izazove koje bi trebalo lakše da rešava, kao što je migrantska kriza“, kaže Samardžić.

Da li se može reći da sistem EU uopšte ne funkcioniše?

„Ne može se reći da kompletan sistem ne funkcioniše, to ne bi bilo tačno zato što u mnogim politikama, recimo u energetskoj ili saobraćajnoj, tehnološkom razvoju, zaštiti životne sredine i zaštiti potrošača, Unija i dalje funkcioniše i daje očekivane rezultate. Tamo gde ona loše radi, to je, pre svega, evrozona i to je vitalna oblast koja je zahvaćena krizom. Kriza je valutnog sistema, evra, i ona se manifestuje kao kriza javnih dugova najvećeg broja država-članica EU, tako da je taj vitalni deo EU zahvaćen jednom teškom bolešću koja će da potraje. Ako bi došlo do daljeg pogoršanja krize evrozone, onda je, vrlo verovatno, da bi ta bolest zahvatila ceo sistem i onda bi on doživeo kolaps u neko dogledno vreme. Dijagnoza je takva da je taj organizam u svojim vitalnim delovima ugrožen.“

Da li bi se ta kriza mogla preliti i na države EU koje nisu članice evrozone?

„Kako da ne. Bez obzira što devet država EU nisu članice evrozone, problem je što je sve to jedan povezani ekonomski sistem. Iako monetarna unija važi za 19 od 28 država-članica, stanje evra znatno utiče na stanje domaćih valuta onih zemalja koje nisu u evrozoni. Od evrozone zavisi rešavanje tog problema koji je najdublji i od toga zavisi budućnost Unije, sveukupno gledano.“

Za nekoliko dana sledi referendum o izlasku ili ostanku Velike Britanije u EU. Da li se slučaj „bregzit“ može nazvati najvećom krizom EU do sada?

„Ovo je prvi slučaj da jedna zemlja izražava želju da izađe, a da li će izaći, zavisi od rezultata referenduma i zato to deluje jako krizno. Međutim, jača kriza je ova unutrašnja koja obuhvata celu Uniju, pre svega, evrozonu. Ali postoje i druge, prateće krize poput slabog funkcionisanja institucija ili antikriznih mera koje imaju autokratski karakter. To su problemi. Izlazak Britanije je jedan psihološki problem, to je, zapravo znak da EU nije dobra za Britaniju, te, prema tome, može biti loša, manifestno i za neke druge zemlje.

Ako bi Velika Britanija izašla iz EU ne bi to izazvalo nepremostive probleme i opet bi ostali isti problemi u Uniji i bez Britanije i opet bi ti problemi mogli da iznutra razbiju Uniju. Tako da je to sekundarni efekat krize, ali je psihološki vrlo manifestan.“

Na šta će ličiti EU dan posle referenduma u Britaniji, bez obzira na rezultat referenduma, pošto je očigledno da neće biti ista.

„Nisam pristalica dramatizacije britanskog slučaja. Ako me tako pitate, moram reći da EU nije ista danas kao što je bila pre pet-šest godina. Način na koji se vodi antikrizna politika nema nikakve veze sa sistemom koji mi školski poznajemo. Te antikrizne mere izgledaju kao neko neproglašeno vanredno stanje. To je problem koji ostaje, a Britanija da li će izaći ili neće, to će za tri dana biti zaboravljena priča. Tu će biti nekih šteta za EU zato što je Britanija veći davalac nego primalac fondova EU, ona je tzv. neto gubitnik, ali Unija bi mogla biti i dobitnik jer je Britanija stalno zahtevala da se neke zajedničke odluke na nju ne primenjuju, i to je opterećivalo odlučivanje u EU. Recimo, Britanija dan-danas nije u tzv. šengenskoj zoni slobode kretanja ljudi.“

Kad govorite o krizi institucija, da li bi se moglo reći da je briselska administracija postala sila iznad društva, odnosno da nema dodira sa problemima građana Unije?

„Tu sad imate jednu političku igru. Priča o briselskoj birokratiji kao o nekom negativnom igraču najviše potiče od vlada država-članica koje nisu zadovoljne svojim obavezama koje moraju da izvršavaju iako su ih prihvatili, pa kad se vrate kući kažu: Brisel nas je naterao. Ta birokratija stvarno deluje mračno i otuđeno, ali ta birokratija nije brojno veća od birokratije u državama-članicama. Naprotiv, ona je manja, njen budžet nije veliki, ali prosto imate pitanje prebacivanja odgovornosti. Birokratija deli sudbinu sistema, i ako on počinje da propada, onda i birokratija deli njegovu sudbinu. Uglavnom, odluke donose države-članice a ne briselska birokratija.“

Zvanična politika Srbije već više od deceniju mogla bi se definisati kao „EU nema alternativu“. Da li je došlo vreme da podvučemo crtu i vidimo gde idemo, zašto tamo idemo i ima li koristi od tog puta?

„Bojim se da je sad kasno da podvučemo crtu jer mi smo toliko ušli u zavisnost od EU da je to sada vrlo teško učiniti. Mada, mislim da bi trebalo. Vreme za podvlačenje crte je bila 2008/9. godina kada se videlo da EU ulazi u problem. Mi smo još uvek daleko od pristupanja. Taj Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju je potpuno zastareo i rađen je po modelu kraja ′90-ih godina, kad je Unija sama imala kapacitet da taj sporazum sa zemljama tzv. Zapadnog Balkana sama sprovede. U međuvremenu, zapala je u krizu, i njoj je to sad poslednja rupa na svirali iako se po našim medijima čini da smo im prvi problem. Međutim, time se bavi neki birokratski rukavac u Briselu, njih nekoliko, i povremeno se tu pojavi Mogerinijeva da bi dala vetar u leđa ovim našim političarima koji slepo slede taj put.

To je put bez cilja, Unija se više širiti neće. To je potpuno jasno iz njihovih unutrašnjih razloga. Oni imaju problem opstanka, problem zadržavanja i postojećeg broja članica. Kakvo crno proširenje?

Ali oni ne menjaju svoju politiku proširenja da bi izgledalo kao da se ništa nije promenilo ovim zemljama koje se ponašaju kao da su Indijanci, a njihove vođe kao da su poglavice. Ništa lakše nego potkupiti poglavicu, to se pokazalo osvajanjem Divljeg zapada. A onda imate jednu veliku grupaciju korisnika svega toga, to je jedna kulturno-politička elita koja populariše taj proces. Vreme je da se na papir stave koristi i gubici kad je o Srbiji reč. Ne kažem da koristi nema, ali treba videti gde se gubi i koliki su troškovi i štete, prvo materijalne, pa i političke, pa gde mi to idemo, u koju to obećanu zemlju.

Evropa nema alternativu — taj slogan važi samo za Srbiju na celom svetu, to niko živi više ne pominje. To ne govore ni države-članice, jer postoji strah od lančane reakcije ako Britanija izađe. Voditi takvu politiku je čist hazard — vi idete nikuda a dajete sve za to ništa.“

Rekli ste da smo toliko ušli u evrointegracije da nam nema povratka, ali je Island pre neku godinu prekinuo pregovore, iako su zatvorili 11 poglavlja. Kako je mogao Island i zašto Srbija ne može?

„Prosto zato što ima drugačije političko rukovodstvo koje je uzelo olovku i računalo kolike su koristi a kolike su štete. Izračunali su da je veća šteta da uđu nego da ostanu izvan EU i doneli su jednu prostu odluku. Vlada Islanda je odgovorna prema svojim građanima, a ovde je Vlada odgovorna prema inostranstvu, prema Briselu, pre svega.

Ovde se vrši propaganda, pa se kaže do 2020. bićemo članica, i to licitiranje traje od 2001. Pa smo sve rokove preskočili, a sada smo dalje od EU nego što smo bili 2003. Stvari se pomeraju, i moramo posmatrati i Uniju i Srbiju. Unija se zatvara, upada u duboku krizu, i to što ona vodi politiku proširenja — to je druga svrha. Preko te politike oni kontrolišu našu političku elitu i to je sasvim uredu, ali ovde imate pristanak na to i jednu neodgovornu javnu, stratešku politiku. Tako da su Island i Srbija tu kao nebo i zemlja. Nažalost.

(www.serb.rs)