Amerika se ne miri sa ruskim uspesima

russia-usa-sirija-serb.rs

Da li je moguć dogovor ? (foto:www.zoneasia-pk.com)

Sporazum o prekidu vatre ugrožen u startu optužbama da Moskva predsedniku Asadu omogućava da utvrdi ne samo sadašnju vojnu nadmoć već i buduću pregovaračku poziciju

Minhenski dogovor o skorom prekidu vatre u Siriji lako bi mogao da podeli sudbinu britansko-francusko-nemačkog sporazuma u bavarskoj prestonici iz 1938. koji nije uspeo da zaustavi izbijanje Drugog svetskog rata.

Za razliku od sudetske krize pre osam decenija, globalni i regionalni akteri sadašnje sirijske krize nemaju zadatak da spreče rat, već da pokušaju da prekinu konflikt koji je tokom pet godina odneo 260.000 života i ostavio bez doma 11 miliona Sirijaca, ali oštro sučeljeni interesi nagoveštavaju da su šanse u najboljem slučaju polovične.

Zapad je zahtevao da prekid vatre odmah stupi na snagu, dok je Rusija prvo insistirala na 1. martu, kako bi snagama sirijskog predsednika Bašara al Asada omogućili da okonča ofanzivu i od pobunjenika preuzme drugi najveći sirijski grad Alepo, čime bi utvrdio svoju ne samo vojnu već i pregovaračku poziciju.

Kompromisni predlog određuje da oružje ućuti za nedelju dana, ali državni sekretar Džon Keri, njegovi zapadni i arapski saveznici i generalni sekretar NATO odmah posle dogovora optužili Rusiju da nastavkom operacija iz vazduha podržava Asadovo napredovanje iako usvojeni minhenski dokument precizira da borbe mogu da se nastave samo protiv pripadnika Islamske države, Fronta Nusra bliskog Al Kaidi ili grupa koje je Savet bezbednosti UN označio kao terorističke.

“Nema dokaza o našem bobmbarsovanju civila, iako nas za to svi optužuju”, odgovara ruski premijer Dmitrij Medvedev na optužbe predsenika francuske vlade Manuela Valsa. “Rusija ne pokušava da ostvari neke tajne ciljeve u Siriji”.

Javna definicija tih ciljeva ke borba protiv islamističkih militanata koji prete Rusiji, pozadinska je nesumljivo odbrana Asada koji je Moksvi omogućio da ima vnjeliku vazduhoplovnu bazu i pomorske instalacije na sredozemnoj obali Siriji.

Minhenski dokument teško da može da pomiri rusku poziciju sa američkom jer Vašington , mimo namere da uništi Islamsku državu, ne krije da očekuje da u budućoj Siriji na vlasti ne bude proruska garnitura.

Suštinske razlike u javnosti potom dojaju formu razmene optužbi oko tipa bombi koje Rusi koriste, oko gađanja “legitimnih pobunjeničkih ciljeva” i civila, “otvorene vojne agresije” i izazivanja izbegličke krize. . Ima čak i turskih optužbi da Rusi vrše etničko čišćenje na severu Sirije.

Situaciju dodatno komplikuje i pinjenica da na minhenskom dokumentu nema parafa ni vlade u Damasku ni glavne pobunjeničke grupe koju je okupila Saudijska Arabija.

Zbivanja na i oko bojišta takođe ne otvaraju gotovo nikakav prostor optimizmu: Asad kaže da nema nameru da prekine ofanzivu u trenutku kada njegove trupe nezadrživo napreduju prema Alepu čije bi zauzimanje od pobunjenika moglo da predstavlja prekretnicu u ratu.

Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati potvrđuju da su spremne da upute vojnike za Siriju da bi se borili protiv islamskih terorista. SAD su saglasne. Američki sekretar za odbranuu pozvao je dve zalivske države da pošalju komandose kako bi pomogli zauzimanje severnog grade Raka, nezvaničnog sedišta islamskog kalifata u Siriji.

Asad je uveren da Saudijska Arabija i Turska, dve države koje gotovo opsesivno žele da vide njegov odlatak sa vlasti planiraju invaziju Sirije. Pretpostavljajući da je nerealno očekivati da bi Saudijci odloleli izazovu da ne pomognu u pokušaju njegovog rušenja i blokiranja iranskog uticaja – što je njihov davno potvrđen prioritet – sirijski predsednik želi da ih predupredi.

Prvi put od 2014. godine režimska armija priprema napredovanje ka Raki, a nova ofanziva, posle ove kod Alepa, potpuno bi presekla kanale snabdevanja pobunjenika iz Turske.

Snage sirijskog režima, uz podršku Rusa, Iranaca i libanskih Hezbolaha, ne pokazuju nameru da popuste priliku i ostvare Asadov proklamovani cilj d povrati kontrolu nad čitavom Sirijom. Damasku prekid vatre ne odgovara. Tim više jer su pobunjenici dobili određene količine savremenog naoružanja uključujući i rakete dometa do 20 kilometara.

Postaje sve jasnije da Amerikanci i koalicija koju su okupili ne da nisu porazili Islamsku državu već ne uspevaju ni da sklone Asada sa vlasti iako ga i dalje opisuju kao “deo problema a ne rešenja”. Nasuprot Vašingtonu Moskva je od samog početka svog vojnog angažmana krajem septembra uspela da preuzme inicijativu i okrene ratnu sreću na bojištu.

U takvim okolnostima Amerikancimjedino preostaje da Asadu poruče da se ne “zavarava” da konflikt može vojno da reši. Verovatno i ne može ali Rusi su na putu da izdejstvuju da njihov saveznik Asad bude prihvaćen kao partner u nekim budućim razgovorima o trejnom miru i političke tranzicije Sirije. MOžda ne Asad lično ali svakako njegov režimkoji garantuje da Moskva neće izgubiti jedino uporište na Bliskom istoku.

Pošto su još od avgusta 2011. otvoreno zahtevali Asadov odlazak, Amerikanci su se kasnije fokusirali na borbu protiv Islamske države – što je stvorilo teško razumljivu i konfuznu mešavinu prioriteta.

Ključni problem američke strategije sadržan je u činjenici da Rusija i Iran neće odustati od podrške Asadovom režimu uvereni da Obama neće odobriti ulazak u novi bliskoistočni rat i poslati trupe za Siriju.

Neuspesi američkog angažmana u Siriji – i na frontu prema islamistima i prema Asadu – kao posledicu imaju jačanje militantnog krila u Vašingtonu.

Ukoliko Minhen ostane slovo na papiru, a propadne i nova runda ženevskih pregovora predviđena za 25. februar, Obama bi mogao da pređe na Plan B – pojačane vojne aktivnosti i protiv Islamske države i protiv Asada koje bi uvele nove strane trupe na sirijsko bojište, što nosi neslućene rizike.

(www.serb.rs)