Utopljene duše

valjevska-gracanica-serb.rs

Valjevska Gračanica ovih dana ! (foto:www.pravda.rs)

Moj tast omrznuo je post za ceo život jer je od majke izeo debele batine pošto je video kako seoski paroh usred posta krka prženo meso. A batine je dobio jer sirota majka, udovica sa dvoje ratne siročadi na grbači, nije htela da prihvati da prečasni huli na veru i mrsi kad mu vreme nije.

Lakše je bilo dohvatiti se pruta, nego poverovati u ljudsku slabost sveštenog lica, koje bi trebalo da služi na uzor nama, običnim smrtnicima. A detetu više gladnom nego sitom za vjeki vjekov u nozdrve se uvukao miris mesa, a u dušu prekor zbog nezaslužene kazne.

Zbog čega mi baš to pade na pamet dok sam gledao strašnu sliku valjevske Gračanice pod vodom? Možda zbog još strašnijeg opravdanja tog neljudskog i duboko antihrišćanskog čina: i patrijarh je to odobrio!

milan-jovanović-serb.rs

Milan Jovanović kolumnista u Frankfurtskom listu Vesti gde objavljuje društveno-političke komentare vezane za Srbiju . (foto:http://www.vesti-online.com)

Je li došao čas da pastiri više ne vode stado, već obrnuto?

 

U istoriji svakog naroda dođu vremena kada je sve tako smutno, lažno i strašno da se čak i Đavo, kao kod Bulgakova, običnom puku prikaže kao spasitelj. Toliko sve bude crno, da ni Nečastivi više ne izgleda tako crn.

I tada može da počne lov na duše, a čovek je slab, malo mu treba da ga nevolja otera Zlome.
Strašno je kakav je muk vladao u Srbiji dok se voda dizala iznad kobne kote 333 nad Valjevom. Nekoliko očajničkih glasova, dva-tri novinska teksta i talasi su se zauvek sklopili nad svetinjom.

 

Šta to znači kad neko sa avetinjskim mirom nehajno izrekne: Crkva nisu zidine, Crkva je vera. Ali, u tim zidinama je pet vekova istorije i molitve, te zidine čuvaju tajne ispovesti i pričešća, između njih će sada lutati utopljene i nesmirene duše.

Bilo je u odbrani na smrt osuđene svetinje i krokodilskih suza, od onih koji svoje nisu sačuvali. Bilo je i zakasnelih vapaja, da se Vlasi ne dosete, sada, kad je potop već bio neizbežan.

Hoćemo li opet pod zapise, kao u vreme Turaka kad su osmanlije žarile i palile Srbijom i zatirala sve što je krst nosilo? Ili ćemo na golu ledinu jer i zapise sečemo zarad puteva, ne bojeći se ni kletve, ni Boga?

Neka nam je Bog u pomoći…

 

Princa Čarlsa na aerodromu sačekuju dečica sa hlebom i solju, a na glavi počastvovanog mališana – šeširić?! Stidi li se ova vlast šajkače pod kojim su naši preci ginuli barabar sa Čarlsovim? Zar pod tom kapom nisu jurišali junaci sa grudima okićenim ordenjem, koji su zadivili svet besprimernim žrtvovanjem?

O kakvoj to Srbiji sanja njegov nekrunisani domaćin, nekoj bez šajkače i opanka, bez obraza i istorije, bez časti i junaštva? Bez ijednog glasa razuma i protivljenja sunovratu u koji nas vuče?

Doček princa Čarlsa … (foto:www.dailymail.co.uk)

Njegov glas nije se čuo dok je vodena stihija nadirala na krst, mogao je to da uradi bar zarad nekog predizbornog poena, ali je to od njega daleko, predaleko, neki tamo manastir i neki tamo narod od koga mu ništa ne zavisi.

Ostvaruje li se san svih naših neprijatelja: da mislimo da smo neko, a da nas, u stvari, više nema?

Kad ugledamo Sotonu, sa vrljavim okom, kao kod Bulgakova na Patrijaršijskom ribnjaku, biće kasno.

Ako već nije.

Autor:Milan Jovanović

(www.serb.rs)