Srbija među šljivama, špijunima i poglavljima

spijun-agent-serb-rs

Špijun (foto ilustracija:hmssweblog.wordpress.com)

Ovih dana je veliku pažnju javnosti izazvala špijunska afera i hapšenje penzionisanog majora Vojske Republike Srpske Krajine. Priče o čuvenom agentu 007 su uvek bile zanimljive, filmovi sa interesovanjem gledani, a čim se spomenu špijuni zamišljaju se zanosne dame pored njih.

Naša učmala javnost i ubijena u pojam poglavljima, izborima i rijalitima, dočekala je ovu aferu o balkanskom špijunu kao neko osveženje i počele su priče i nagađanja šta i ko stoji iza svega. Analitičari sa uvežbanom ozbiljnošću govore da su ciljevi špijunaža ekonomske, vojne i državne tajne, o čemu se uči na svim nivoima školovanja.

Niko ne postavlja pitanje koje su naše tajne ako su nam savetnici u ekonomiji strani „eksperti“ i MMF, ako nam u Ministarstvu odbrane sede NATO oficiri i ako se celokupna vojska može da smesti u BG Areni, dok nam država čak ni svoje granice ne zna?

Kojim informacijama može da ima pristup penzionisani major VRSK a kojim i penzionisani generali Vojske Srbije? Skoro nikakvim mimo onoga što se već zna.

Može eventualno biti zanimljivo da li su nam Rusi tajno dostavili i koliko sistema tipa, recimo, S-300, 400, 500,… i koliko borbenih aviona koji su nevidljivi?

Danas, kada se sve zna, kada su nam vezane ruke i za ono što i sami ne znamo, kada nam je rezervni sastav vojske osposobljen za pomoćne babice, velika tajna može biti koliko se stvarno dece u Srbiji rađa i kojim oružjem gađamo „Belu kugu“? Nekada, u velikoj i moćnoj JNA koju su mogli uništiti jedino političari iznutra, ali prvo državu, tajna je bila borbeni moral, jer, „boj ne bije svijetlo oružje već srce u junaka“. Kada su neprijatelji SFRJ shvatili koliko smo alavi na pare i koliko smo zatrovani nacionalšovinizmom pred kojim pada na kolena svaki borbeni moral, našli su najalavije i napravili krvavi pir, što su ponovili i sa Srbijom pučem pod Arčibaldom.

Šta može biti tajna uništene ekonomije bez velikih proizvodnih kompanija, možda način pravljenja bureka, ćevapčića, ajvara, kulena, peglane kobasice, duvan čvaraka, domaće i vina sa tartufima ili oklagije i daske, možda su neko novo tajno oružje?

Uhapšeni Balkanski špijun nije usamljen, Srbija je preplavljena špijunima svih kalibara, neki legalno prikupljaju tražene podatke, preko štampe, posebno žute, stručnih časopisa i svih medija, raznih blogova, društvenih mreža i naučnih i drugih rasprava. Neki to rade javno, kao recimo zaposleni u diplomatiji, ambasadama, ekonomskim i kulturnim organizacijama i institucijama, što rade i naši širom sveta, dok drugi rade tajno, kao solisti ili umreženi u manje i veće grupe saradnika, čak i u legalnim centrima sa za javnost drugim zvaničnim poslovima, recimo humanitarnim, neke tzv.NVO i razne organizacije koje finansiraju strane obaveštajne službe i centri finansijske moći.

Regrutacija špijuna se vrši na razne načine, ucenama, dobrovoljnošću iz avanturističkih pobuda, materijalističkih i osvetničkih, uvek im je neko kriv za njihova postupanja, kao i planskom obukom i razvojem kao u svakoj školi, i ti su i najozbiljniji i najprodorniji, neki su operativni a neki do svoje aktivacije izgrađuju svoj ugled i autoritet i poverenje sredine u kojoj žive i rade. Njihova cena je najveća, od njih se najviše i očekuje, dok je u poplavi ponude cena svih ostalih postala minorna i pijačna, oni služe za obavljanje određenih prljavih poslova, otkucavanja recimo onih koje potražuje neka država da bi svoje frustracije lečila na njima podizanjem optužnica i otvaranjem lova na navodno „zločince“.

Ipak, pravi dometi svih tih špijuna i špijunčića su mali, ali, imaju u ovom momentu i kontra zadatke, da u razmeni informacija i stvaranju poverernja sa onima koje obaveštajno obrađuju, poture informacije koje su najčešće poluistine ili potpune dezinformacije kako bi sa jedne strane iz reakcija i sa kog nivoa procenili koliko im špijun na vezi ima stvarne domete i nivoe prodiranja, pa nije ni čudo da se iz „pouzdanih i proverenih izvora“ često najavljuju razni veliki događaji, pučevi, prevrati, atentati, „proleća“, a sa druge strane da se namerno stvara nesigurnost kod obaveštajno napadnutih i skretanje njihove pažnje sa nekih drugih mnogo važnijih problema i događaja.

Za balkanske prostore i Srbiju posebno koja je u žiži interesovanja najvećih obaveštajnih službi sveta u današnje vreme buđenja hladnog rata i eskalacije velikog koji je počeo ekonomskim, sankcijama, pokretanjem velikih imigracionih talasa i brojnim „prolećima“ i snajperskim pučevima, gde je okidač bila finansijska volstritska bomba, ciljevi su specifični. Srbija je u zoni ukrštanja interesa Istoka i Zapada i nepouzdan faktor za Zapad zbog svoje privrženosti Rusiji i nesalomljivog ratničkoslobodarskog duha, na koju se sprema veliki krstaški pohod i osveta za Napoleona i Hitlera, uz nameru da se Pravoslavlje slomi i sve naplati velikim ruskim bogatstvima, obaveštajne službe i agenture imaju jedan sasvim novi zadatak, da nas kljukaju informacijama kako nas na Zapadu i u EU čeka blagostanje i da nas tako drže na „bezalternativnom“ putu iako na njemu puzimo i ponižavamo se, dok nas na KiM za to vreme intenzivno pljačkaju, kao i da sve na ovim prostorima spreče da shvate koliko su prevareni i nasamareni lažnim sjajem Zapada zasnovanom na štampanju para bez pokrića u 4 smene, kolonijama, neokolonijama i finansijskim porobljavanjima, za šta je neophodno da se izazivaju stalne tenzije, svađe, blokade, kontrablokade, zamlaćivanje svim i svačim, pa se tu ide sa raznih strana i raznih diplomatskovatrenih položaja.

U ratu se prikupljanje obaveštajnih podataka vrši i nasilno, slanjem na određeni pravac dobro naoružane jedinice, čak i u oklopu, kako bi izazvala reakcije neprijatelja i otkrivanje njegovih položaja, a prema Srbiji se u ovom momentu takođe vrši agresivno prikupljanje podataka o tome koliko smo složni i jedinstveni na nacionalnim pitanjima i interesima. Neko nam podiže tenzije predlaganjem da teroristi čuvaju preko Uneska naše svetinje na KiM, drugi nam zatvaraju granice, treći nas pljuju i omalovažavaju kao da smo „šaka jada“, a najpodmukliji su oni koji nam bacaju kosti za glodanje u prošlosti, sve u pokušaju da sa jedne strane izvrše reviziju istorije i rehabilitaciju ideološkopolitički i vojno nekada poraženih, sa ciljem da se ponovo zavijore barjaci pod kojima će se okupiti partizani, ustaše, četnici, balisti, .. i svi drugi iz prošlog velikog rata. Nastavljaju se tada započete ofanzive i prebrojavanja mrtvih, gde je najdalje u podrivačkom podaništvu otišla skoro zaboravljena profesorka Vinaver. Sa njom ruku pod ruku su neke humanitarne tzv.NVO i propali političari sa početka ovog milenijuma, a koji su dali najveći doprinos isporuci svih zaslužnih za R1244, njen zaborav i neviđenu pljačku Srbije.

Srbija se svađa, ponovo deli, samu sebe opstruiše, a vozovi idu dalje. Nekome smeta i plaši se naše sloge, a ovako posvađani i u prošlosti, nezainteresovani ni za sadašnjost a ne još i budućnost, gubimo rat sa „belom kugom“ i samim sobom i sami sebi pišemo reference da nismo za EU koja nas i ne želi a ne zna kako to da nam direktno kaže kada smo već toliko kooperativni. Da su ozbiljni primili bi SFRJ u EU.

Najveći domet savremenih balkanskih špijuna je da se sagleda koliko smo još uvek kratkih fitilja, na šta najbrže i neracionalno reagujemo, gde smo najtanji i kako nas  je najlakše držati na tragu EU trule šargarepe filovane OU i plutonijumom.

Autor je- Aleksandar Mihailović   pukovnik u penziji .

Preuzeto sa :www.nspm.rs