Setimo se slučaja Šišić

Mig 29 Vojske Republike Srbije (foto:www.vs.rs)

Turske borbene letelice do sada su oko dve i po hiljade puta povredile grčki vazdušni prostor, što prevazilazi nivo incidenta, ali se Grčka držala procedura i svi turski avioni bezbedno su se vratili u svoje baze

Prema pisanju kanadskog portala „Tinkpol”, turski premijer Ahmet Davutoglu je priznao da je lično izdao naređenje da se obori ruski avion, uz obrazloženje da Turska „nije želela da se ovo dogodi, ali da svako mora da poštuje njeno pravo da brani svoje granice”. Da li je Turska eventualno imala pravo na ovaj postupak, zavisilo je od toga da li je „su-24” povredio njen vazdušni prostor i ugrozio njenu bezbednost (kako tvrdi Ankara) ili je oboren u sirijskom vazdušnom prostoru u misiji uništenja terorista IDIL-a (kako tvrdi Moskva).

Ako je tačna turska verzija, legalitet za obaranje aviona načelno bi se mogao naći u pravu države da štiti sopstveni suverenitet, odnosno u njenom pravu na samoodbranu, koje je garantovano Poveljom UN (čl. 51). Ovo pravo, međutim, uslovljeno je postojanjem oružanog napada, koji se u ovom slučaju nije dogodio, niti je postojala namera u tom pogledu. Uostalom, ni zvanična Ankara to ne tvrdi, već samo da je povređen turski vazdušni prostor u trajanju od 17 sekundi. Čak je i NATO na izvestan način priznao ovu činjenicu, ne nalazeći u postupku „su-24” kazus federis (casus foederis) za aktiviranje člana 5. ugovora o osnivanju ove alijanse. Generalni sekretar Jens Stoltenberg izjavio je da obaranje ruskog aviona „ukazuje na neophodnost jačanja mehanizama kojima bi se u budućnosti izbegli takvi incidenti”.

Dakle, stavovi Turske i NATO-a potvrđuju da eventualna povreda turskog vazdušnog prostora nije bila agresivne prirode, već na nivou incidenta. Za takve situacije, međutim, postoje procedure u mirnodopskim uslovima (Rusija i Turska nisu u ratnom stanju) koje prethode obaranju stranog vojnog vazduhoplova. Navodno je ruskoj posadi u tih 17 sekundi upućeno čak deset upozorenja, što je preživeli pilot demantovao. Problem je u tome što turska strana nema dokaze koji bi potvrdili da je bila prinuđena na ovakav način samoodbrane.

Praksa je puna primera slučajnih ili provokativnih povreda tuđeg vazdušnog prostora, što jeste i bezbednosno pitanje. Međutim, broj oborenih vazduhoplova u deficitu je u odnosu na broj povreda, zbog svesti o težini političkih posledica širokog tumačenja prava na samoodbranu. Turske borbene letelice do sada su oko dve i po hiljade puta povredile grčki vazdušni prostor, što prevazilazi nivo incidenta, ali se Grčka držala procedura i svi turski avioni bezbedno su se vratili u svoje baze.

Ako je tačna ruska verzija događaja, a nju ubedljivo potvrđuje satelitski snimak maršrute „su-24”, onda je odgovornost za ovaj događaj isključivo na turskoj strani. Jer, primenila je silu u uslovima koji pravo na istu isključuju (zabranjuju), a koji su jasno formulisani u Povelji UN. Prema Rezoluciji UN o definiciji agresije, napad turskih oružanih snaga na ruski vojni vazduhoplov predstavlja akt agresije jer se isti, kao što je dokazano, nalazio van turskog vazdušnog prostora u misiji koja se nije ticala Turske. Činjenica da je turski premijer priznao da je lično izdao naređenje za njegovo obaranje potvrđuje da je u ovom slučaju postojala agresivna namera na najvišem državnom nivou, a da ona i dalje postoji, potvrđuje i izjava predsednika Erdogana da će Turska i ubuduće postupati na isti način. Da li to znači i kada ruski borbeni avioni ponovo budu leteli blizu turske granice u antiterorističkim misijama?

Pucanje terorista na pilote oborenog aviona i ubistvo jednog od njih tokom spuštanja padobranom takođe su grube povrede međunarodnog prava. Jer, osobe koje iskaču padobranom iz „vazduhoplova u nevolji” (naziv za vazduhoplov koji se tokom leta pokvari ili bude pogođen) ne smeju biti predmet napada za vreme spuštanja, ali ni kada dotaknu tlo, pod uslovom da pokažu jasnu nameru da žele da se predaju. Izuzetak su pripadnici vazdušno-desantnih jedinica, što ovde nije bio slučaj. Kako je reč o licima onesposobljenim za borbu, njihovo namerno ubijanje predstavlja ratni zločin. O tome Turska i NATO ćute.

Pilot major Šišić oborio je januara 1992. godine helikopter EZ (poginulo je pet Italijana i jedan Francuz), koji se bez prethodnog odobrenja nadležnih organa kretao u vazdušnom prostoru još postojeće SFRJ. Iako je postupio u skladu s procedurama u ratnim okolnostima, koje su tada bile na snazi, kasnije je uhašen u Mađarskoj i isporučen Italiji, čiji ga je sud osudio na višegodišnju kaznu zatvora. Turski piloti koji su oborili „su-24” verovatno će biti odlikovani.

(www.serb.rs)