Petar Božović: Dići ću treći srpski ustanak

petar-božović-serb.rs

Petar Božović s godinama ne gubi oštrinu (foto:www.telegraf.rs)

„Kod nas je 42 odsto nepismenog stanovništva, ali veruj da mi je nekako lakše od tih nepismenih, koji pretpostavljam žive na selu, pa nešto i rade tamo… Ovi polupismeni su opasni, to je masa ljudi koja je ni tamo ni ovamo, a koja je podložna svakoj politici, svakom glasu“, smatra glumac i nastavlja u istom stilu.

Bard domaćeg glumišta Petar Božović, glumac koga bi, kako kažu, žene slušale i da čita telefonski imenik, ovih dana će sa Narodnim pozorištem Republike Srpske pred beogradskom publikom izvesti komad “Otac i sin“.

Reč je o gostovanju predstave za koju je tekst napisao Nebojša Romčević, a režirao Nikola Pejaković, a koja se igra 10 i 11. juna. O ovom delu, vremenu u kome živimo, našim naravima, nostalgiji Božović govori za Ekspres.

„Zvali su me, Romčević pisac i reditelj Pejaković, mali genije, u Republiku Srpsku, da radimo, i hvala im. Pre odlaska u Banjaluku bio sam na Pejakovićevom koncertu sa ansamblom “Grobovlasnici” u Domu sindikata, nekadašnjem hramu muzike i svekolike kulture, svega što se dešavalo od “Beogradskog proleća” do džez festivala. Oronuli Dom sindikata kao da se podmladio, stajalo se, video sam mnoga zvučna imena, od Bregovića, Đorđevića do Bajagića, i raznih drugih. Bilo je uzbudljivo, dirljivo, njegova superiornost, sigurnost. Dopao mi se, pošto sam voleo pokojnog Džoa Kokera, on mi je to malo nadomestio. Oduševio me je“, kaže Petar.

Dok ga ovih dana gledamo kao Gavrila u seriji “Volim i ja nerandže no trpim” ili Danila Živića u “Više od igre” Božović ne gubi oštricu.

„Kod nas je 42 odsto nepismenog stanovništva, ali veruj da mi je nekako lakše od tih nepismenih, koji pretpostavljam žive na selu, pa nešto i rade tamo… Ovi polupismeni su opasni, to je masa ljudi koja je ni tamo ni ovamo, a koja je podložna svakoj politici, svakom glasu“, smatra glumac i nastavlja u istom stilu:

„Želeo bih da dignem treći srpski ustanak i to da bude sužen na područje Valjevske nahije. Zašto? Zbog svesnog i planiranog uništavanja nasledstva Nemanjića. Mala Gračanica kod Valjeva se potapa. Gledao sam početak, kako ulazi voda – voda im stala dabogda. Znate kakvi su naši problemi sa rušenjem naših svetinja u okruženju, od Kosova da krenemo, a sad mi to radimo u srcu Srbije. U srcu Šumadije, u srcu ustaničkog Valjeva, u srcu mesta Seče knezova, u srcu mesta rođenja Nenadovića, Desanke Maksimović… I to se dešava bez ikakvog otpora crkvenih vlasti, sa odobrenjem tih gradskih vlasti. Jer oni su davno nekad potpisali nešto i dogovorili se…

Kao da na zemlji vladaju samo ovi zakoni donešeni od strane mesnih zajednica i opština, a Božiji zakoni ne vrede ništa, tako da možete da rušite jednu lavru Nemanjića iz 13, 14 veka, ovako tek. Ne razmislivši, ne pokušavši da ponovimo podvig što je uradila Anita Skovran sa Pivskim manastirom. Da izneseš kamen po kamen, još je ovaj manji od Pivskoga manastira. Ali ne, to je urađeno, da bi apsurd bio veći, zbog vodosnabdevanja Valjeva. A, kakve li ironije, taj predeo Valjeva i nahije je najbogatiji vodom u Srbiji. Gledao sam taj užasni prizor koji je ravan genocidu kulturnom, kada pop drži liturgiju gde mu je voda do kolena. A da je bilo pravde bili bi svezani za stubove svi koji su to odobrili, a da im voda dolazi sve više i više i da pređe preko bezbožnih usta koja su to dozvolila“, oštar je Petar.

„Druga stvar, to je trusno područje, brana je nasipna, nije betonska, nije jaka, ona već počinje da vlaži, taj donji deo. A kad počne da vlaži znači da je sklona rušenju. Kada ona, ne daj Bože, a u ovom trenutku, kad sam ovako iznerviram, čak i na to pomišljam kao opomenu ovome jadnome narodu, popusti, Valjevo nema više od 15 minuta da se evakuiše“, naglašava glumačka legenda.

Prema njegovim rečima, i struka se slaže sa njegovom konstatacijom.

„Ništa ne govorim na pamet, slušao sam i stručnjake, javne rasprave i ove koji govore na televiziji. Kome govore, jesu li to Valjevci čuli? Zovem jednog prijatelja, pitam: “Šta radite vi? Jeste li izašli na ulice? Srušite taj jebeni zakon. To je dekret, najobičniji. Oćete da nam ubijete decu”. Kaže: “Ne znam ja, to je država kriva. Odjedanput država… Pa vi ste država. Naš narod stalno zamišlja državu kao neku prepreku, ko da to nije njegovo, nego je kao državno. Pa i ta država je sastavljena od ljudi. A i vi ste ljudi, iako ste Valjevci. Baš sam ljut na njih. Takva nezainteresovanost za sudbinu je strašna, kako možeš govoriti o patriotizmu kad ni ispred svog praga nećeš da se pomeriš“, ogorčen je glumački bard.

Kako kaže, svakom legalnom izabranom predstavniku daje podršku, ali na svoj način:

„Moraš stati iza svoje države, ali možeš da je kritikuješ kako hoćeš, nemaš drugu. To je tvoja domovina. Ja ću da se pozovem na Slobodana Jovanovića, na Vinavera, na Miku Alasa, na Pupina, o kome ne znamo ništa. Ovi koji su sišli sa vlasti su doveli Ove na vlast, nisam ih ja dovodio. I sad se prepiru oko nečega. Oko čega? Svaka vlast je nekulturna, a ova posebno. Zato što gaji nekulturu, oduzimajući kulturi sve živo. Počev od onog nestvarnog budžeta od 0,6%, zbog koga svako ko uđe u Skupštinu nije predstavnik one Srbije iz 1903, 1914, 1920, one Srbije koja je ulagala u kulturu, gajila inteligenciju“, tvrdi glumac.

Prema njegovim rečima, ni svi oni koji su nezadovljni društvom kao on nemaju iste porive kad kritikuju:

„Kad uporedite samo ove naše intelektualke, od Biserko do Kandić i Borke Pavićević, pa se setite Nadežde Petrović, koja je veće ime i od brata Rastka, slikara, i ostaće jer je pripadala svom narodu. Setimo se da je u valjevskoj vojnoj bolnici dobila tifus brinući o ranjenicima. Pa, dalje, imamo primere poput Domanovića, koji je kritikovao društvo, Nušića, koji je išao i u zatvor. I to je za ljude. Ali oni nisu dobijali nikakvu pomoć od Soroša, nevladinih organizacija i raznih grupa koje se samo trude da ti razjebu sistem, banke, fabrike“, kaže Petar.

Glumac veruje da prebrzo zaboravljamo ne samo svoju istoriju već i ono što istorija tek treba da postane:

„Nazvali su akciju kojom su nas častili bombama “Milosrdni anđeo”. Sećam se da su naša braća Cigani pisali kad su demonstrirali “KlinKtone, nisi u pravu”. To je jedini narod koji je ostao sa nama, pa i mi sa njima. Kao što smo bili i sa Jevrejima za vreme rata, kao što smo bili sa Slovencima koji nas sad ne poznaju. A zaboravili šta je pisao Cankar, pa Prešern, koji je Juliji Primcovoj govorio: “Slovenke lepe što nemecki zbore, Parnas moj su slovenske gore“. Ali oni i ne čitaju Prešerna, kao i mi što ne čitamo Njegoša, ili ga sklanjamo, što čine ove vlasti, i one u Crnoj Gori. Sve se to o glavu obija, jer što se ti više trudiš protiv uma, on ti sve više odzvanja u svim čulima“, siguran je glumac.

Petar pamti i sistem u kome je čovek imao osećaj da je deo društva u kome živi kaže:

„Prvo su nas ubili pričom o tranziciji, srušili nam sve domaće banke, a danas ti nemaš sela u Srbiji da nema blistavi fasadu neke strane banke. Odakle taj interes za nas i briga? Bar da daju neku kamatu. Samo ti naplaćuju sve živo, a moraš preko njih da ideš. Onu crkavicu što si zaradio provlače kroz svoj sistem da bi bilo legalno i da oni uzmu svoj danak. Turci su mila majka, imali su nekoliko određenih poreza, to daš i zdravo. Ovo ne znaš ko više pljačka. Šta je bilo sa duvanskom industrijom? – odmah su je uzeli i napisali ogromnim slovima na kutiji cigareta “This is bad for Your health”. Ti si baš došao da me čuvaš, a ote mi najveći izvor prihoda…“

Božović važi za nekog ko nema dlake na jeziku i smatra da je to jedini častan način za njega.

„Nek košta šta košta… Ne bih mogao da živim licemerno. Znao sam da me koštalo zato što nisam pristao na dobrobit koju bih imao, jer mi se gadila. Gledajući neke prijatelje koji su pristali i olako prodali svoju dušu, ne znam zašto. Ako je prodam za jednu kuću ili dve, šta će mi treća. Možeš li jedne noći da spavaš u tri kreveta… Ali, kad imaš kuće imaš i probleme, prokišnjava ti ova gore na planini jer je sneg, a ona na moru mora da se farba pošto je morska voda nezgodna, a ne možeš da stigneš ni u jednu od zadatka partijskog. Pevala je jedna naša, to mi je pričao pokojni Milo Đukanović, reditelj “Kamiondžija”, ne ovaj Milo, reditelj svega živog u Crnoj Gori sada. Jedna žena iz sela blizu Cetinja, zove se Dobrsko, ide za ovcama i peve tužbalicu: „Tetka moja ne mogu ti ja na groblje, ne mogu ti ja iz sela dobrskoga, ne mogu ti zbog sastanka partijskoga”, kaže Božović, sećajući se da su nedavno opet emitovane kultne serije u kojima je igrao:

Kao u seriji „Volim i ja nerandže”, pravi Božović insinuacije i nastavlja sećanje na serijal “Više od igre”, koji je RTS nedavno reprizirao:

„Taj Boba Stojanović je divan pisac, gledam sada neke delove “Više od igre”, nikad do kraja to nisam pogledao… Mada su mi drugovi jednom u Nišu, kad sam bio na Susretima, rekli: “Ima da se kupi tvoj CD”. Koji, pitam? „”Više od igre”, rekoše… Ponekad vidim po malo, divno je to, vreme, varošica… To je snimano u Ivanjici i malo u Velikom gradištu. Lepo smišljeno: “Radnički” i “Građanski” i sport. A znamo šta je posle bilo, ova ideologija, ona ideologija, Drugi svetski rat… Imam nostalgiju spram tog divnog vremana, meni se tada rodio sin, bio sam mlad čovek, imao glavnu ulogu u važnoj seriji, sva vrata su mi se otvarala, život izgledao lepo, pomisliš “Kad je ovako sad, kako li će tek posle biti…”, priseća se glumac.

Rođen u Zemunu, detinjstvo proveo u crnogorskim vrletima, sebe po spstvenom priznanju smatra Srbinom iz Crne Gore, a prestonicu svojim dvorištem:

„Dao sam intervju na temu Beograda i nedelju dana posle mene piše Tirke: “Hteo sa da kažem nešto o Beogradu, ali kada sam pročitao šta je Petar Božović rekao, odustao sam.” Ali mi smo generacije koje isto osećamo. Sve je tobož isto, i sve pokušavamo da spakujemo u istu ambalažu…“

Božovića je, kako kaže, odgajila baba-tetka Vida Vlahović i usadila starinske moralne norme o čemu kaže:

„One nisu starinake, samo su zastarela, one su of, jer nisu in, one su u bekstejdžu, nisu u konkurenciji za prvi vokal kod ovog iz Pinka. Imaš 50 kanala, a nemaš ni jedan koji ima normalnu muziku, decu uništiše… jer ne mogu svi da budu pevači, a neće da pevaju za svoju dušu i za svoje roditelje i za prijatelje. U toj emisiji “Nikad nije kasno”, vide se neki sjajni talentovani ljudi koji su bolji od 90 odsto ovih koji sede u tim žirijima, a oni nikada i nisu bili u prvom ešalonu, jer je bilo onih koji su bili mnogo bolji od njih“, poredi Božović i analizira:

„I šta si stvorio?! Novi robovlasnički svetski sistem, kojim se lako vlada, jer kad ti isteče baterija, ti si bespomoćan!

Mlad čovek koji je navikao da virutelno komunicira zna samo kad je prazna baterija, ne zna ništa o tačnosti, ne zna šta red, a ni preko tog reda. Vaspitan je da njemu nikome ništa ne sme da kaže, on je svesno biće koje sme učiteljicu da izlema jer ga je iznervirala. I šta si stvorio?! Novi robovlasnički svetski sistem, kojim se lako vlada, jer kad ti isteče baterija, ti si bespomoćan, priča gluma u sumira:

„Kaže mi prijatelj, odveo decu u najpoznatiji restoran brze hrane: kupiš dva, treći je džabe. Pitam ga: “Pa, jesi li toliko gladan?” Nisi? Pa šta će ti onda?“

Mišković i ostali, budite malo Kolarci

Pre par godina Božović je priredio humanitarno veče za pozorište Atelje 212…

„To je kao poziv ostalima da se pridruže, jer moje humanitarno veče ne može da plati struju za taj mesec… Kao inicijaciju nekog kulturnog bunta, pokreta, ja sam im predlagao da izađemo na ulicu, ali normalno, nećemo da rušimo i razbijamo. Da li je istina da su glumci i pozorišta kulturni cvet Beograda, da li se ti time praviš važan? Pa, onda nemoj dozvoliti da se pozorišta tretiraju kao radna organizacija sa ulaznim i izlaznim kapitalom. Tadašnji gradonačelnik odlučio je dati pare za po neku premijeru, a ja se pitam: Da li si to zaradio pa daješ, da li ti je ostavio babo, da li si ti Ilija Kolarac? Zato sam govorio da mi glumci treba da izađemo na ulicu, na da čekamo da voda dođe do tvog praga, Ateljea, Narodnog… A ako je svim tim Miškovićima i inim stalo do sopstvenog naroda neka naprave nešto poput tog Kolarca. Eto balet i opera, to je gorući problem Narodnog pozorišta, koje je pre toliko godina napravila ona svinjarska Srbija, koju su vodili obor knezovi, trgfovci svinjama, Miloš i Karađorđe…“

(www.serb.rs)