Organska proizvodnja na svega 10.000 hektara

organska-hrana-serb.rs

Organska ishrana (foto:www.kliker.tv)

Mada su joj analitičari davali velike šanse za uspeh ona čini tek 0,28 odsto ukupno korišćenog poljoprivrednog zemljišta u Srbiji

Od kada je iz okoline Blaca 1990. godine izvezena prva pošiljka organskog šumskog voća na evropsko tržište Srbija nije mnogo napredovala u podsticanju i širenju organske proizvodnje. Bar ne onoliko koliko su uspele mnoge druge države u EU. I mada su joj analitičari davali velike šanse za uspeh ona čini tek 0,28 odsto ukupno korišćenog poljoprivrednog zemljišta u našoj zemlji. Organski usevi uzgajaju se na oko 10.000 hektara, pokazuju poslednji statistički podaci. Poređenja radi to je tek polovina površine koju, recimo, obrađuje Poljoprivredni kombinat Beograd.

Ivana Simić, generalna sekretarka Udruženja proizvođača „Serbia organika” kaže da subvencije u ovom prehrambenom sektoru nisu povećane i da je 2.800 dinara (po hektaru) i dalje minimalan podsticaj u odnosu na druge države.

–Istina je da smo prošli bolje u odnosu na konvencionalnu proizvodnju jer dobijamo 40 odsto više novca po hektaru. Ali to je i dalje manji iznos nego prošle godine jer je država, generalno, drastično smanjila subvencije. Sada neće biti ni regresiranja goriva što nas takođe dovodi u sve gori položaj – kaže naša sagovornica.

Ona ukazuje i da država vodi pogrešnu politiku pri određivanju subvencija u stočarstvu i da su mnogi proizvođači zato izgubili šansu da dobiju novčanu pomoć.

– Subvencije koje nam država daje po grlu su odlične, ali samo na papiru. Uslove ne može praktično niko da ispuni. Pogrešno su izjednačeni organsko i konvencionalno stočarstvo pa se od proizvođača traži, recimo, da poseduju kvalitetna priplodna grla. Međutim, takva grla, po zakonu, nisu ni poželjna u organskoj proizvodnji već se upravo suprotno preporučuje uzgajanje autohtonih sorti životinja – objašnjava Simić. Ona kaže da je ovaj sektor proizvodnje hrane na svetskom nivou porastao četiri puta za 12 godina i da nije beležio pad ni u vreme ekonomske krize.

– Potražnja je sve veća i Srbija bi takve prilike morala bolje da iskoristi. Ta hrana donosi dodatu vrednost jer raste svest potrošača o značaju zdrave ishrane – smatra naša sagovornica.

Istog mišljena je i profesor Miladin Ševarlić koji kaže da imamo više od 420.000 nekorišćenog zemljišta na kome nisu upotrebljavani mineralno đubrivo i hemijska sredstva zaštite. Te površine mogu brzo da se prevedu u organske parcele bez čekanja perioda konverzije (period prevođenja zemljišta sa klasične na organsku proizvodnju) od tri do pet godina.

– Predlagao sam da 100.000 hektara zemljišta u jednoj godini sertifikujemo za organsku proizvodnju. Tim potezom otvorili bismo 200.000 novih radnih mesta. Ali to niko ne uzima ozbiljno, mi smo opsednuti stranim investicijama – kaže naš sagovornik.

On smatra da je dobra vest to što se sve više velikih proizvođača opredeljuje za organsku proizvodnju što u perspektivi može da pokrene izvoz. Među njima su kompanije „Global sid” i „Zdravo organik” iz Selenče, prvi veći proizvođač organskog povrća. U završnoj fazi sertifikacije je i firma „ Eko Agri” iz Bele Crkve za organsku proizvodnju na 2.500 hektara. Kao probleme u ovoj proizvodnji on navodi komplikovanu papirologiju, nedostatak kvalitetne vode za navodnjavanje u pojedinim krajevima kao i to što nemamo specijalizovanog proizvođača samo za organsko seme i sadnice.

Među državama EU u organskoj proizvodnji najviše je odmakla Austrija ali je, ističe, najveći strategijski iskorak načinila Danska koja je prošle godine dala zvaničnu projekciju da će, u narednih 25 godina, celokupnu poljoprivrednu proizvodnju prevesti u organsku. Nemci su sa druge strane najveći potrošači. Kako je nedavno objavio Euroaktiv organska proizvodnja u EU nastavlja da raste i zauzima 10,3 miliona hektara ili 5,9 odsto iskorišćenog poljoprivrednog zemljišta. Španija, Italija, Francuska i Nemačka imaju organsku proizvodnju na po više od milion hektara.

Statistika pokazuju i da su gazdinstva sa organskom proizvodnjom u proseku veća od onih gde se proizvodi na tradicionalan način.

Unija je prvu zakonsku regulativu o organskoj proizvodnji donela još 1991. godine a ubrzo usvojila i prve propise o subvencijama u okviru agroekoloških mera podrške. Pojava bolesti „ludih krava” 2001. godine bila je velika prekretnica i zamajac za intenzivniji rast proizvodnje organskih namirnica.

Najmanji uzgoj povrća

U Srbiji se organskom proizvodnjom hrane bavi oko 1.800 proizvođača a iz naše zemlje najviše se izvozi organsko voće za preradu uglavnom maline, kupine, jabuke, višnje kruške…  Vrednost ukupnog izvoza procenjuje se na oko 10,7 miliona evra što je, recimo, 20 puta manje od izvoza maline.

Prema poslednjim dostupnim podacima iz 2014. u organskom uzgoju najzastupljenija je ratarska proizvodnja sa 70 odsto (uključujući livade i pašnjak), voćarska proizvodnja koja zauzima 28 odsto površina dok se povrće gaji na svega dva odsto ukupnih parcela.

Organska proizvodnja i prerada su sektori sa puno ograničenja i zabrana. Recimo nije dozvoljena upotreba genetički modifikovanih organizama, sintetičkih sredstava za zaštitu i ishranu bilja, veštačkih boja, zaslađivača, pojačivača ukusa, konzervansa… Takođe, ograničena je upotreba aditiva u preradi i antibiotika u stočarskoj proizvodnji.

(www.serb.rs)