Miodrag Zec:Zemlja klizi ka dužničkom ropstvu

miodrag-zec-serb.rs

Miodrag Zec redovni je profesor ekonomije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. (foto:rs.n1info.com)

Sve dok je kamata , odnosno cena zaduživanja veća od stope rasta BDP – a zemlja klizi ka dužničkom ropstvu , a udeo javnog duga u BDP – u Srbije raste i pored smanjivanja penzija i plata u javnom sektoru

Eskalacija javnog duga postala je globalni fenomen. Sve vlade sveta žele da troše odmah, a da dug vraćaju kasnije. Jedna garnitura pozajmljuje, a druga vraća. Vlade se nerado odlučuju na podizanje stopa poreza, a ako već moraju, najčešće povećavaju porez na potrošnju, koji pogađa sve, naročito najsiromašnije, a izbegavaju podizanje poreza na imovinu i dohotke bogatih. Time se jaz nejednakosti i unutar zemlje i među zemljama neprestano proširuje. Bogate klase i nacije postaju sve bogatije, a siromašni slojevi i nacije sve siromašniji. Izbegavanjem povećanja i reformi poreza na bogatstvo stvara se tražnja države za pozajmicama budžetu, čime se koncentracija bogatstva dodatno ubrzava.

Položaj razvijenih i nerazvijenih zemalja se bitno razlikuje u zavisnosti od toga kako su rešena neka ključna pitanja kojima se reguliše dug.

Prvo, ko definiše cenu zaduživanja i rejting zemalja dužnika? Najmoćnije rejting-agencije su deo finansijskog establišmenta SAD i one preko premije na rizik bitno određuju sudbinu dužnika. Podsetimo se da je 2008, nekoliko dana pred finansijski slom investicionih banaka i osiguranja njihov rejting bio AAA. Posledica toga je da revizori i rejting-agencije u biti pomažu privilegovanim dužnicima, a teret duga se vrtoglavo prenosi na druge zemlje. Zbog toga nije ni čudo što neke zemlje pozajmljuju sa nultom ili negativnom kamatom, a druge plaćaju premiju na rizik plus LIBOR, plus kamata

Drugo, da li je javni dug u jednoj zemlji unutrašnji ili spoljni i da li se izmiruje domaćim ili stranim novcem? Ovim se otvara važno pitanje funkcionisanja centralnih banaka (privatnih ili državnih) i kakav je kvalitet novca koji one emituju i ko ga sve prihvata kao sredstvo izmirenja obaveza. Svetski monetarni sistem i dolar kao rezervna valuta otvaraju ogroman prostor za ekspanziju moći SAD. Obustavljanjem konverzije dolara u zlato još 1971. SAD su objektivno suspendovale bretonvudski sistem uspostavljen od strane pobednika u Drugom svetkom ratu. Ako je glavni kupac američkih obveznica Kina, onda novac za dug dolazi spolja i ne remeti cenu zaduživanja američkih privrednika na unutrašnjem tržištu.
Ako su glavni kupci srpskog duga domaće banke, onda je jasno da je budžet glavni konkurent domaćim privrednicima. Banke radije pozajmljuju državi nego preduzetnicima. Ako je dolar svetska valuta, SAD objektivno sopstvenim novcem izmiruje spoljne dugove, a male zemlje, poput Srbije sve dugove (unutrašnje i spoljne) izmiruju stranim novcem, jer se svi krediti uglavnom indeksiraju u svetskoj valuti. Navika obezvređivanja kredita nominovanih u dinarima i njihovo poništavanje kroz inflaciju sudarili su se sa vrednošću čvrstog novca, što je dovelo do kolapsa velikih i malih dužnika i kraha srpskih banaka.

Treće, da li se u nekoj zemlji očekuje rast ili pad BDP-a u uslovima rastućeg duga? Ukoliko je cena (kamata) zaduživanja veća od stope rasta BDP-a, zemlja klizi ka dužničkom ropstvu i teško da može da izbegne bankrot. Zemlja čiji su dugovi u stranoj valuti može preko politike kursa da stabilizuje platni bilans, ali su one najčešće u režimu valutnog odbora ili kao Grčka u evrozoni, tako da je put razduživanja bolan i zahteva ogromne žrtve stanovništva.

Četvrto, da li se pozajmljeni novac ulaže u razvoj ili potrošnju i da li postoji priliv ili odliv kapitala u zemlju? U razvijene zemlje kapital ulazi, a iz siromašnih beži. U uslovima bega kapitala i pada BDP-a, javni dug raste i kada počnete da obarate potrošnju. Procenat javnog duga Srbije meren učešćem u BDP-u raste i pored smanjivanja penzija i plata u javnom sektoru.

Peto, da li se dug stabilizuje, opada ili se povećava? Kvalitet države i javne uprave najpreciznije se meri učincima u kontroli javnog duga. Stoga bi bilo korisno javno prezentovati koliko je koja vlada nasledila javnog duga (apsolutno i u procentu BDP-a) i koliko je ostavila narednoj. Time bi se izbegle manipulacije javnim dugom u političkom nadmetanju.
Ostaje činjenica da su nas dedovi, a naročito očevi, zaista „zadužili“. Pored duga ostao nam je „sistemski deficit“, koncept društva koje neprekidno kreira dug i preraspoređuje ga u budućnost. Unuci su tu najviše hendikepirani.

I zato mladi razmišljaju o odlasku.

(www.serb.rs)