Ministarstvo sile

Ljubodrag-Stojadinović-serb.rs

Ljubodrag Stojadinović Publicista, komentator „Politike“, autor biografije o Ratku Mladiću („Između mita i Haga“)(foto:www.mc.rs)

Preživeli smo nepostojeći državni udar, paranoidnu farsu, ponižavajuće loše odigranu i zataškanu u ambicioznom plitkoumlju.

Umesto izmaštanog rušenja države, grupa tabloidnih činovnika vladajuće oligarhije udarila je na mir i spokoj građanstva, praveći tako inverziju važnih poslova: isti oni koji su zaduženi za taj mir ugrozili su ga, pri čemu je zbunjeni narod uveravao dužnosnike da tu ničega zapravo i nema. Osim nadmenosti, praznine i beznađa pred kadrovskim skenerom srpskog kadiluka.

Poznato je, naravno, da svaka grupa na vlasti svoj strah od iskliznuća sa trona proglašava opasnošću po državu, a državu, i svoje interese poistovećuje sa sudbinom društva. Ali, čemu sve ovo, kad nema naznaka da je bilo šta od toga ugroženo?

Ipak, u čitavoj toj tragikomičnoj igri, a i izvan nje, zanimljiva je vrlo osetljiva pozicija „ministarstava sile“, dakle odbrane i policije. Ali, o policiji drugi put. Uz to, premijer je najavio smenu ministra Gašića, a on se ne da, komanduje i te kako, i za novogodišnji prijem očekuje Deda Mraza, zajedno sa Dikovićem.

Svoje oklevanje da skloni Gašića, predsednik vlade obrazlaže sudnjom mukom da nađe odgovarajućeg naslednika. Nema ga ni na vidiku! Možda mu valja verovati: takvi, kao „Bata Santos“ zaista su retki.

Moralo bi da bude ovako: kadrovska sudbina jednog prosečnog činovnika vladajuće stranke, nevažna je pred sudbinom sistema odbrane, koji se oglašava otvorenije nego ikad. Vojni sindikat je zatražio hitan sastanak s premijerom „zbog nezakonitog rada ministra odbrane i ministra za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, kojima se na najgrublji način krše prava iz radnog odnosa…“

Da li je ova poruka već, sama po sebi, dramatična? Pa, izgleda da jeste, bar zbog tri stvari: dva ministra su javno optužena za protivzakoniti rad, i kršenje prava iz radnog odnosa. A zatim, ako se premijer ne smiluje i ne reši stvar kako on to inače ume, sledi štrajk glađu.

U novijoj istoriji nije bilo da vojnici najavljuju bilo kakav štrajk, pošto ta vrsta protesta inače zakonom nije dopuštena, pa ni štrajk glađu, koji je posledica lične odluke i najodlučniji model protesta.

Mada, u pretprazničnoj dramaturgiji, kad rasklimatani ministar sprema svečani prijem i pohvalu sopstvenog rada, to nije sve. U najnovijem broju „Odbrane“, inače magazinu Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, objavljen je vrlo zanimljiv uvodnik. I to iz pera potpukovnika Vladimira Počuča, glavnog i odgovornog urednika magazina. Dakle, ako je neko očekivao suvi vojnički i još pretpraznični panegirik za ministra i državu, taj je sasvim u krivu.

Uz opasku da je sistem odbrane, u neku ruku bio predmet opita dnevne politike, uz neizbežno ignorisanje potreba struke, kao i imperativa modernizacije „za koju nikada nema dovoljno para“, čime se narušava sposobnost jedinica, „bez obzira kako se to građanstvu prikazuje“. Uvodničar, dakle, savim otvoreno ukazuje na provaliju između državnog agitpropa i jadnog stanja stvari, ali od toga se ne može odvojiti ključna trauma, koja se temeljito prećutkuje. Pa Počuč kaže: „Sve izraženije je i nezadovoljsvo pripadnika Vojske standardom zbog prosečnih plata, koje su često ekvivalentne zaradama najmanje plaćenih u nekim javnim preduzećima, odnedavno i ponižavajućim dnevnicama za službena putovanja (150 din. prim. Lj.S) i rad na terenu, te prilikom angažovanja u Kopnenoj zoni bezbednosti. Hoće li u takvim uslovima država i u budućnosti moći da računa na bezrezervnu posvećenost svojih vojnika?… Stoga mnogi još jednu novu godinu dočekuju iznevereni i razočarani.“

Ne znam od kakve će vajde ili štete biti moja podrška potpukovniku Vladi Počuču, ali ona mu je svakako potrebna, pošto je sasvim otvoreno načeo temu koja je u interesu mirnog sna vlasti uglavnom zabašurena, ili pokrivena idiličnim reklamnim opsenama.

U takvom abijentu, Bratislav Gašić je bio (i još je) idealni ministar. Izvođač grubih radova za čoveka koji ga je doveo, krupna smetnja sistemu koji je za njega večna tajna. Čovek koji nije bio na strani vojnika kad su im rezane ionako mizerne plate, nije bio na strani modernizacije i reformi, jer ih nije razumeo, nije imao etički kapital da pojmi svoj udeo u teškim kalvarijama, i koji je svoju poziciju održavao onom vrstom odanosti šefu, koja se može smatrati neukusnom.

Dramatični signali koji dolaze iz vojske ipak ne idu na njegovu adresu. Vojnici dobro znaju da je on bio samo relej, izolacija između premijerovih očekivanja i prilično lošeg stanja stvari.

Zbog toga budući vojni štrajkači glađu preskaču „Batu“ i traže premijera. A njemu bi pokušali da objasne bar samo jednu stvar: da bi preživela vojska, država mora da brine o svojim vojnicima. Bar da prežive dok je vlasti koja ne brine o njima.

Ljubodrag Stojadinović

(www.serb.rs)