Čedomir Antić:Srbima se pripisuje i krivica za holokaust

cedomir-antic-serb.rs

Čedomir Antić (foto:mojahercegovina.com)

Autori nedavno otvorene izložbe u Istorijskom arhivu Beograda postavili su pitanje kako je to Beograd vodio „običan”, „mirnodopski život”, dok je u logoru Sajmište sprovođen holokaust.

Blog na zvaničnoj prezentaciji muzeja ovog logora sadrži tekst sa naslovom „Sveti Sava i holokaust”. Sveti Sava u tekstu nije doveden u vezu sa holokaustom, ali je postavljeno pitanje zašto postoji restoran u okviru nekadašnjeg kompleksa logora na Sajmištu i da li je prikladno da Srbi slave Sv. Savu na dan koji je naknadno posvećen žrtvama holokausta. Prema tekstu članka „Sajmište, Jasenovac i socijalni okviri sećanja i zaboravljanja”, poteklog iz pera bavarskog naučnika, objavljenog u jednom srpskom naučnom časopisu, izlazi da su jugoslovenski komunisti pod uticajem srpskog nacionalizma obeležili samo spomen-područje logora Jasenovac, a nastojali da potisnu sećanje na druge logore, posebno one gde nisu u toj meri stradali Srbi.

Prema britanskom istoričaru Majku Barleju, kolaboracija sa nacistima predstavlja niz različitih nijansi. Svaki naučnik i intelektualac tako mora biti oprezan kod njihovog tumačenja. Srbija nije postojala kao politički entitet tokom trajanja Drugog svetskog rata. Za razliku od Mađarske, Rumunije, Bugarske, Albanije i Hrvatske, ona nije imala staru ili novouspostavljenu državnost niti snažniji nacistički ili antisemitski pokret. Srbija je, odlukom sila Osovine predstavljala nemačku vojnu upravu. Okupaciona „vlada” bila je pomoćna ustanova nemačke vojne vlasti. U Evropi je samo jedna bivša država bila lišena čak i takve uprave – Poljska. I tamo je bilo kolaboranata – postojala je tzv. Plava policija, koja je delovala u Generalnom guvermanu.

Holokaust u Srbiji izvršili su nemački okupatori. U Beogradu nije bilo masovnih antisemistskih ispada stanovništva, kao recimo u Sarajevu 1941. godine. Za razliku od suseda, Srbi su velikom većinom izabrali borbu protiv nacizma – učinili su to marta 1941, u miru i u času najveće moći sila Osovine.

Logor Sajmište i druga stratišta na kojima je izvršen holokaust nisu bili organizovani od malobrojnih jedinica Srpske straže, od domaće policije ili jugoslovenskih fašista – ljotićevaca. Zatočenje i ubijanje Jevreja vršili su nemački okupatori. Logor Sajmište nalazio se pri tom na teritoriji Nezavisne države Hrvatske. Njime su tokom rata komandovali Nemci i jedan Hrvat.

Odakle onda potreba pojedinih aktivista i istoričara da logor Sajmište i njegovo strašno nasleđe pripišu istoriji kolaboracionizma i fašizma srpskog naroda?

U godinama kada je u javnosti sistematski relativizovano gotovo sve u vezi s koncentracionim logorom Jasenovac, prisutna su nastojanja da srpskom narodu bude pripisan udeo u holokaustu na teritoriji okupirane Srbije.

Prema tim novim tumačenjima, Srbi su kao kulturno defektan narod makar i pasivno prihvatili ideje nacizma i fašizma i ponovili ih kasnije (recimo u Srebrenici).

Za razliku od Hrvata ili Nemaca – „kulturnih” naroda kojima se za vreme svetskog rata navodno slučajno dogodila vlast patoloških zločinaca, Srbi su istorijski krivi i samo je potrebno pronaći argumente za kontinuitet te krivice. U Srbiji su 1941. ubijane desetine hiljada njenih građana, većinom Srba. Zavedena je strahovlada uzimanja talaca, masovnih streljanja – neviđena u drugim evropskim zemljama sa izuzetkom Poljske i okupiranih delova SSSR-a. Ipak, narodna većina je, prema ovim tumačenjima, nesumnjivo odgovorna samo zato što su ljudi živeli u blizini stratišta i valjda nisu organizovali demonstracije?! Možda kao herojski Danci – čija se otadžbina predala u prvom danu rata i čijem je kralju Hitler tokom rata slao čestitku za rođendan. Kako su to Srbi mogli biti svesni holokausta – za razliku od recimo britanske vlade, koja do polovine rata nije bila spremna da prihvati vesti o postojanju logora smrti?

Svako debatovanje sa ovakvim stavovima otvara pitanje da li je u Srbiji makar neko podržavao nacizam. Pošto je takvih bilo, onaj ko odbija postnacifikaciju Srbije postaje žrtva diskvalifikacije. Takva logika je u svojoj suštini zasnovana na tradicijama inkvizicije i komunističkog totalitarizma. Njen cilj je zastrašivanje svih koji ne misle isto kao grupa ovdašnjih autošovinista – jer svako ko bi im se suprotstavio smesta mora da odgovara na optužbe da navodno podržava naciste i holokaust.

Reč je o namernoj manipulaciji. Poslednje decenije pokazuju da je rasizam zasnovan na boji kože ili fizionomiji u velikoj meri moralno diskvalifikovan. Nastala je, međutim, nova dimenzija rasizma, zasnovanog na tezama o narodima nesposobnim da se modernizuju, istorijski krivim za zločine, nedostojnim da budu žrtve…

Piše:Čedomir Antić

(www.serb.rs)