Ako poligraf potvrdi, ovo će biti najbolja godina

Danica-Popovic-serb.rs

Danica Popović profesorka Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu (foto:rs.n1info.com)

Ima jedan preduslov da poverujem u priče o poligrafskom dokazivanju istine: da ministar Stefanović na poligraf priključi samog sebe i da postavi pitanje: jesam li plagirao svoj doktorat?

I još da nam kaže šta je odgovorio. Nije li možda rekao „da, plagirao sam”, pa prošao? Ili je rekao: „Nisam ja to uopšte ni pisao”, pa opet – prošao?

Bez tog poligrafa (sve sa video-snimkom ispitivanja) svi ministrovi izveštaji o istinitosti bilo kog poligrafskog ispitivanja obična su farsa. Ili, kako bi on sam rekao (a nije na sebe mislio): „Bilo bi ljudski i čovečanski da su ljudi koji su to tada pisali izašli i rekli: pogrešili smo, a nisu se čak ni izvinili nego su prešli na sledeću laž.” Stvarno kako da se čovek ne seti Zorana Radmilovića i njegovog Radovana Trećeg, kad kaže: „Stanislave, čovečanski te pitam…”

Mnogo je lakše kad ljudi govore istinu. Kao ona Maja Danilović (iz kraljevačkog odbora SNS), kad je na pres-konferenciji izjavila da SNS nikoga ne zapošljava preko stranke, da bi na konstataciju da je upravo ona tako dobila posao, staloženo, gledajući ravno u kameru, rekla: „Jesam, dobila sam posao preko stranke.” Šta fali? Je li izgubila posao? Nije, naravno. Kud bi onda Stefanoviću zafalila dlaka s glave kad bi ljudski i čovečanski priznao plagijat?

Mada, kad bolje razmislim, ne bi to bilo pametno. Pametnije je napraviti sve nas ludima, kao što je uradio javnosti nepoznati Novak Nedić, generalni sekretar srpske vlade, kad je odbio da objavi koje je to škole završio Nikola Petrović (premijerov kum i direktor JP Elektromreža Srbije). Mediji su kumu stavili na dušu da nema završen fakultet, te, dakle, po zakonu ne može da bude direktor. Pa je onda taj generalni sekretar napisao i pečat stavio na dokument kojim odbija da dostavi javnosti tražene podatke, jer bi otkrivanje Petrovićevih kvalifikacija „moglo da mu ugrozi pravo na ugled”!

E sad, to pravo na ugled, to odavno nemaju poslanici SNS-a, a najmanje od svih ga ima njihov šef, od čijih ćemo bisera do kraja mandata, bože zdravlje, sastaviti i objaviti „Rečnik beslovesnih pojmova i izraza”, gde će neki od njih, kao, recimo, „vazduplohovi”, „svemirske godine” ili „naslovno pravo” (gde je, nesrećnik, trebalo da kaže „nasledno pravo”), sigurno postati trajno obeležje srpske nekulture, nepismenosti i propadanja. Svi preostali bečići, đukanovići, ministri i direktori nikad ga neće nadrasti: mogu do sutra da sade „pančevačke omorike”, teleprontuju mortadele, da se pozivaju na „sineopsise” skupštinskih zasedanja, uzalud: jedan je Babić!

I tu poligraf nema šta da traži, ovi ljudi ništa ne kriju. Kao što ništa nije krio ni (sada već bivši) ministar odbrane kada je unizio novinarku B92, pa sutradan ekspresno izleteo iz vlade. Ne samo da je tu sve jasno, nego je sada postao jasan i obrazac po kome se leti iz vlade: tek kad neki visoki funkcioner razljuti narod do te mere da premijer proceni da je bolje da ga otera, nego da i sam izvuče deblji kraj – tad će taj da odleti. Nije Gašić odleteo ni zbog afere „Helikopter”, ni zbog nezakonitog uskraćivanja podataka i isterivanja ombudsmana iz zgrade ministarstva. Ne, naprotiv, to spada u Gašićeve „odlične rezultate”, koje je premijer pohvalio u govoru povodom Gašićevog teleprontovanja iz vlade!

Samo, ko nam garantuje da se Gašić neće vratiti? Da ne bude kao prošle godine, kad je premijer, uz odu o svojoj moralnosti i doslednosti, najpre ukinuo TV pretplatu – pa je pre neki dan vratio. Tako da, razmišljam, možda nije ni dobro što je Gašić otišao, kao što ne bi bilo dobro ni to da sutra, zbog plagijata ili nepismenosti, odleti neko drugi. Možda je bolje da svi lepo ostanu tu gde jesu, a ne da ih, kao TV pretplatu, premijer danas ukida, a sutra vraća. To bi tek bilo nepodnošljivo.

Kao što bi bilo nepodnošljivo i to da premijer danas teleprontuje, a sutra vrati Bajatovića na mesto direktora „Srbijagasa”, pa da, kao letos, narednog leta opet u novinama čitamo vest: „Bajatović kupuje 12 džipova, ful, klima, koža…”, i to tako što „na kvarno” posluša naredbu premijera da smanji broj službenih automobila, pa proda 16 „škoda superb“ i „zastava”, a onda objavi tender za kupovinu 12 luksuznih džipova. To se dvaput sigurno ne bi lako podnelo.

A tako će biti – ili neće biti – sve dok institucije sistema ne funkcionišu, i dok neke više sile i neki viši zakoni upravljaju našim životima. Od institucija ovde radi samo poligraf. Pa biraj, narode: da poveruješ – ili da te priključe.

Što reče Cane iz „Partibrejkersa” (početkom ove godine, i kandidujem ga za izjavu godine): „Pobedilo je sve protiv čega sam bio.”

Danica Popović

(www.serb.rs)