Zašto su nacija i nacionalna svest bitni

gračanica-valjevska-serb.rs

Nismo bili solidarni sa ljudima kojima je ovo svetinja!!! (foto:www.kmnovine.com)

Zbog silnih diskontinuiteta naše istorije, naročito ove novije, kod nas još uvek nisu razjašnjeni neki osnovni principi koji integrišu društvo.

Tako je još uvek sporno pitanje da li je nacija pozitivan ili negativan fenomen, te da li je čoveku legitimno da ima nacionalnu svest, ukoliko želi da zasnuje svoje postojanje na univerzalnim principima – da se nazove čovekom.

Duh samoporicanja pronosi jedan manji, ali ekstremniji i agresivniji deo društva, dok je većinu zahvatila letargija po pitanju saznavanja osnova zajedničkog postojanja. Zato „drugosrbijanci„, kako su kolokvijalno nazvani pomenuti ekstremisti, uspevaju da nametnu kao legitimne one teme koje bi u svakom normalnom društvu bile odbačene kao suicidalne. Tako se mi moramo baviti pitanjem ima li nacija vrednost, samu po sebi, ili ne.

Po njima, profesionalnim ekstremnim autošovinistima (čast izuzecima koji su to iz ubeđenja), nacija je zlo, ona je konstrukt nagona za smrću koji je bestijalno zahvatio ovdašnji puk i njihova „sveta misija“ je da ove prostore dekontaminiraju.

Kao da sprovode onu parolu koja se poput mantre ponavljala u filmu Jutro Puriše Đorđevića: „Izmeniđemo lice ove zemlje! Izmenićemo duše naših ljudi!“ Onda će nas tako isprane – dekontaminirane, oslobođene balasta prošlosti, tradicije i identiteta, denacifikovane uvesti u svetliju budućnost.

Cilj je, po njima, da ,,živimo kao sav normalan svet”, a to znači kao pokorni učenici svetskih moćnika, kolonizatora – civilizatora, koji su nas bombardovali zbog našeg dobra. Jer kao što dobar vaspitač koristi ponekad i izuzetno stroge metode, tako su i naši „civilizatori“ morali da nas najpre politički dezintegrišu, da nam oduzmu suverenitet, zatim da nas ekonomski unište najpre sankcijama a potom tranzicijom, da nas bombarduju i medijski satanizuju, i to sve zbog našeg dobra. To je bilo strogo, možda i surovo vaspitanje, ali je bilo pravedno, jer su tako ispravljali naše nevaljalstvo – smatraju vrli „drugosrbijanci“.

Kad dekontaminirani i denacifikovani priđemo svetskim moćnicima, zaslužićemo njihovu milost i daće nam mesto u civilizaciji koje nam pripada. Dobro, to će biti na samom kraju periferije, gotovo na deponiji, zajedno sa zemljama usrećenim arapskim prolećem, ali mi ćemo se zbog unutrašnjeg blaženstva osećati kao da smo balkanska Švajcarska. Bićemo moderni i progresivni, oslobođeni vekovnog krvnog neprijatelja – srpskog nacionalizma.

orwel-serb.rs

1984 Orvel (foto:novostiliteratury.ru)

Ovakav scenario nedvosmisleno podseća na Orvelovu 1984. i mnoge druge antiutopije u kojima se preoblikovanje čoveka vrši putem kontrole misli i od njega stvara poslušni šraf totalitarnog sistema. Budući da poništavanje dostojanstva nacije znači napad na čovečnost, u našoj apologiji vrednosti nacije i nacionalne svesti centralna tema treba da bude čovek i njegova priroda.

Glavno pitanje jeste, da li je nacija konstrukt koji se čoveku nameće, ili je ona neodvojiva od čovekove prirode – vidljiv izraz njegove unutrašnjosti, odnosno, njegovog arhetipa.

Narod koji ima svest o sebi, a to znači nacionalno jedinstvo koje se ogleda u zajedničkoj tradiciji, precima, kulutri, duhovnosti, mitovima, jeziku, biološkom poreklu, jednoj teritoriji, osećanju zajedničke sudbine – jeste nacija.

Suština naroda jeste ZAJEDNICA, koja zbog svoje vertikalne ose prevazilazi porodični prag i zavičajne međe. Paradokslano, ali arhetip duhovnog jedinstva, opšteg bratstva svih ljudi jeste ono što formira narodnu zajednicu – naciju. Zašto se ovaj arhetip ne ostvaruje univerzalno, drugo je pitanje, ali činjenica je da ne postoji organska svest o zajednici na nivou celog čovečanstva.

Po hrišćanstvu, svejedinstvo je moguće samo u Carstvu Nebeskom. Hristos je zapovedio svojim apostolima i učenicima: „Idite, dakle, i naučite sve narode, krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha“ (Mt. 28, 19). Dakle, Hristos apostole upućuje na propoved Jevanđelja narodima a ne čovečanstvu. („Čovečanstvo, kako to zvuči čisto i beskrvno“ – rekao bi Dostojevski.) Teolozi koji kao argument za osporavanje nacije uzimaju citat apostola Pavla: „Nema više Judejca ni Jelina…“, vrlo nekorektno skrađuju taj stih, u čijem nastavku se kaže: „nema više roba ni slobodnoga, nema više muškog ni ženskog, jer ste svi jedan (čovjek) u Hristu“ (Gal. 3, 2.). Apostol govori o anakefaleosisu – vozglavljenju, kada Hristos ponovo dođe i učini sveopšte jedinstvo sve tvari sa Bogom. U praksi ovo znači da nema neke nacije, društvene klase, ili pola vrednijeg od drugog, ali ne ukida realnost razlika u istoriji. U Crkvi nema podele na izabrane i manje važne, niti koje druge suštinske, vrednosne podele među ljudima, što ne znači da su ukinute sve razlike. Božja bašta je šarena, baš kao i svet i život.

Dučić je u pravu kad kaže: „Verujem u Boga i srpstvo“! Srpstvo nije samo pojam, ideja ili misao; ono je subjekt istorije koji realno postoji kao duhovno – organsko biće. Kako će živeti u budućnosti; da li će cvetati ili zakržljati pa i uvenuti i otpasti sa čokota života, zavisi od nas, od naše ljubavi, ne samo prema srpstvu, već i prema konkretnim ljudima – sunarodnicima i bližnjima, kao i od naše žrtve koja se ogleda u odgovornosti za zajednicu. Ako budemo imali solidarnosti među sobom i odgovornosti za sopstveno postojanje, naći ćemo načina kako da pretrajemo u ova apokalitična vremena, jer „Bog pregaocima daje mahove“.

Piše: Dejan Perišić, idejni pokretač Udruženja „Zrno slovesnosti“

Preuzeto sa sajta www.zrno.org.rs

(www.serb.rs)