Zašto Srbija spava

RADOS-BAJIC-serb.rs

Glumac, reditelj, scenarista Radoš Bajić foto:www.novosti.rs

Kako bi protestovali Italijani ako bi im neko dekretom uzeo baziliku Sv. Petra? A mi? Krotki, povijene glave, bez ozbiljnog protesta, bez otkazane predstave, koncerta, fudbalske utakmice…

Neverovatno! Nepojamno! Da čovek ne poveruje! Pre desetak dana u Parizu Izvršni savet Uneska je svojom preporukom širom otvoriovrata prijemu Kosova u ovu organizaciju zaduženu za očuvanje svetske kulturne baštine. To znači da ćemo za koju nedelju ključeve Visokih Dečana, Pećke patrijaršije i Gračanice, voljom svetskih moćnika, morati da predamo u ruke onima koji su ne tako davno sladostrasno lomili krstove sa kupola naših svetinja. No, nije nepojamno to što je takva odluka doneta. Ma koliko ogrezla u nepravdi – ona je bila očekivana, kao i svaka druga koja je ankerisana i strateški zakucana od strane moćnih. Temeljno, korak po korak – realizuje se ono što je već odlučeno. A odlučuje se u kabinetima gospodara sveta i onda se u predstavi za medije, na zasedanjima na kojima tobože isto vrede glasovi SAD i Gvineje Bisao, samo formalno objavljuje i legalizuje.

Neverovatno je to što je Srbija ostala nema. Što se nije probudila i pobunila, što nije digla glas. Što nije ni beknula dok joj se amputira najvažnije deo duše, istorijskog pamćenja i nacionalnog identiteta. Što nije ni trepnula dok je završno čereče, rastaču i razgrađuju joj temelje u kojima su ugrađene kosti njenih predaka.

Ne mislim, pri tom, na onu Srbiju koju u svojim stereotipnim aktivnostima, limitiranim diplomatskom etikecijom, predstavlja Ivica Dačić. Istini za volju, videlo se da se ulaže veliki trud, da se putuje, bori i animira deo svetske zajednice koja još ima kakvu-takvu autonomnost u donošenju odluka i snagu da se odupre volji najsilnijih i najbogatijih. Mislim na Srbiju – na narod, na mladost, na inteligenciju, na umetnike, profesore, na Srbiju na njivama i među šljivama. Da li takva danas uopšte postoji ili je takva Srbija iščilela u romantičnom poetskom sećanju na nešto što smo nekada bili? Ono što je krasilo neponovljivu osobenost nepomirljivog srpskog duha o kojem je pisao Gete i što nam je vekovima davalo snagu da opstanemo.

Da li uopšte imamo svest o tome šta nam se dešava, šta nam se za vjeki vjekova otima mimo naše volje i zdravog razuma? Ili nas je narav gubitnika uvela u stanje potpune amorfnosti, hibernacije i dubokog sna. Iz kojeg se ne budimo.

Možemo li zamisliti kako bi se vladali Jevreji ako bi neko pokušao da im preotme Zid plača u Jerusalimu? Ili, ako bi Francuzima neko rekao da katedrala Notr Dam više nije njihova? Šta bi se dogodilo kad bi našim američkim prijateljima oduzeli Kip slobode u Njujorku? Da li bi i kako protestovali Italijani ako bi im neko dekretom uzeo baziliku Sv.Petra? Koliko bi Rimljana izašlo na ulice? A mi? Krotki, povijene glave, bez ozbiljnog protesta, bez otkazane predstave, koncerta, fudbalske utakmice, izložbe cveća… bez ijednog ozbiljnog skupa vladajuće ili bilo koje opozicione partije?

Daleko bilo da pozivam na anarhiju i vandalizam ili na, ne daj bože, paljenje ambasada, što je svojevremeno bio izum tadašnje vladajuće garniture. Mislim na snažan masovni, mirni, civilizovani protest – na kojem bi milion Srba dostojanstveno reklo: Ne! Mislim na skup na kojem bi pod okriljem nacionalnog konsenzusa bili svi kojima je Srbija domovina, bez obzira na političku orijentaciju – na kojem bibili i zvezdaši i partizanovci, i „esenesovci” i demokrate, i radnici i seljaci, i akademici i konobari…Koje bi predvodili: srpski patrijarh, predsednici vlade i države, politički prvaci,istaknuti sportisti, umetnici…Posle kojeg bi – uz snažnu poruku svetu da postojimo – i našim predstavnicima bilo lakše da se se bore i pregovaraju u ime svih nas…

Pusti snovi… Ta vrsta nacionalne svesti i romantizma, bojim se, ne stanuje više ovde. Doduše, lepo je što je na internetu pokrenuta peticija protiv ulaska Kosova u Unesko, za svaku je pohvalu što je stotinak samosvesnih studenata Pravnog fakulteta pokrenulo protestnu šetnju ulicama Beograda. Na njoj je, doduše, prema procenama nadležnih, bilo daleko manje ljudi nego na nedavnoj gej paradi – čiji je, da budemo iskreni, faktički suorganizator bila država Srbija. U logistici, u infrastrukturi, u obezbeđenju… Dakle, gej parada i protest – može, kako bi svet zapazio naš napredak u demokratskim slobodama, a narodni protest protiv otimanja duše i istorijskog korena našeg naroda – nikome nije pao na pamet.

I dok je svima, nažalost, jasno da je Kosovo u Unesku gotova stvar, naša vlast izjavljuje da ćemo nastaviti da se borimo, da predaje nema…To je ujedno bio i zaključak hitno sazvanog zasedanja svih najvažnijih srpskih glava u kući na Andrićevom vencu, kojem je prisustvovao i predsednik SANU, akademik Vladimir Kostić, a on samo nekoliko dana ranije izjavio da je „došao trenutak da neko narodu kaže da je Kosovo definitivno izgubljeno”. Međutim, po ugledu na nekadašnje plenume izvršnih sekretara CK – na pomenutom skupu, kojem je predsedavao predsednik Srbije – iskazana je odlučnost i potpuno jedinstvo u pogledu odbrane Kosova. Dakle, možemo mirno da nastavimo da spavamo.

Radoš Bajić

(izvor-Politika)