Tramp ima veliku šansu da svet odmakne od velikog rata

Emir Kusturica (foto:www.intermagazin.rs)

Emir Kusturica ekskluzivno za Danas o svom novom filmu, Dodiku i Vučiću, Republici Srpskoj i Srbiji, sopstvenom identitetu.

Nije mi niko ponudio da budem predsednički kandidat. To su sve špekulacije, koje neko radi vrlo vešto.

Uvodi mnoge likove i mnoge tipove koje onda na kraju sruše. Ja sam se na sreću provukao ispod radara. Zato što moja namera stvarno nije postojala. Niti će, kaže u razgovoru za Danas filmski reditelj Emir Kusturica.

Na nedavno održanom Međunarodnom filmskom i muzičkom festivalu Kustendorf domaću premijeru imao je njegov novi film „Na mliječnom putu”, koji će pred Beograđane stići 24. februara, na otvaranju 45. FEST-a. Novo ostvarenje bio je povod za razgovor, koji se nastavio i o drugim temama van kinematografije.

* U vremenu kada u filmu dominira dokumentarizam, vi ste se odlučili da snimite jednu bajku. Zašto?

– Zato šta ja mislim da je film izraz ili forma koja podrazumjeva sveobuhvatno zahvatanje svega onoga što je ljudska egzistencija. Da budem jasan. Čovjek je uvijek u središtu dobrog filma a on je sve manje u današnjem filmu izražen kao takav. Najčešće je to površno – usputnim impresijama sa novom kamerom koja vrlo često zanemaruje ljudsko lice i stavlja ga kao dio nekog predmeta koji se poluvidi. I to je simbol vremena u kome mi živimo. To je simbol te ideje koju generiše Holivud koji zapravo odvraća pažnju od potencionalnog revolucionara, jer ljudi koji se predstavljaju Holivudu, u drugom planu izvode revolucije u svijetu. U ime demokratije bombarduju, smenjuju diktatore… u stvari ih pljačkaju. A Holivud opet, kao front-runner te ideje, predstavlja tog čistača, koji ne čisti ulicu nego ljudske duše. Obeshrabruje ih, obezvređuje i skreće pažnju s tog čoveka o kome ja želim da govorim. Imam ovde Ljermontovu knjigu „Junak našeg doba”. Stalno se pitam – ko je junak našeg doba. Kao što ni film više nema svoje gurue, tako nema ni filmskog stila. Postoji neki redukcionizam koji je zavladao u našem filmu. Od činjenice da samo jedna reč označava ime filma. S druge strane, ljudi koji ga prave vrlo su privrženi ideji koju im nalažu fondovi koji im obezbeđuju dodatna sredstva. Onda su oni najčešće izraz svojevrsne političke korektnosti. A mi kad smo politički korektni, mi smo korektniji od Njemaca. Njemci prave svoju rekonstrukciju Hitlera. Napravili su film sa Brunom Gancom koji takođe nije nikakva velika negacija niti apologija. A mi se sunovraćujemo u ideju beznađa i ideju crnila… A nikako da osvijetlimo ono što svaki sudija i svaki zapisničar u sudu može da vam ispriča kao najluđu i najdramatičniju priču o nama. Rečju, mi smo izbjegli, prateći recepturu Holivuda i tih fondova koji doplaćuju, da pričamo o našem junaku. Ko je naš junak i ko je naš antijunak, mi čak nemamo ni pravo da to odredimo.

* A može li se gledati „Na mliječnom putu” kao deo celine sa filmovima „Podzemlje” i „Život je čudo”?

– Može…

* Oni se bave istom tematikom. Da li se menjala vaša percepcija raspada Jugoslavije?

– Ja sam bio možda jedan od onih koji su praktično najviše izgubili gubitkom te države. A onda sam brzo shvatio da, kad je već nema, moramo da tražimo novu domovinu. Brzo sam se snašao u Srbiji i našao svoj identitet, za koji mnogi koji mene ne vole misle da imam problem sa njim, ali identitet se nađe u ranoj fazi. Dok pročitaš Branka Ćopića, ti već imaš identitet. U kući, ono što se priča, samo je baza za taj identitet. A u mojoj kući se uvek pričalo ono što je pripadalo toj vrsti kulture. Tako da ja nisam imao problem s tim. Ali sam imao problem uobličavanja. Jer Srbija je od momenta kada sam se ja naselio u nju, 2001. godine, nastavila da biva zemlja bez granica. Međutim, ostala je jednako tragična, kao što je bila i gostoljubiva i zemlja s tradicijom, i s pameću takođe.

Mi možemo da zaključimo kako je novi svijetski poredak u stvari nas ostavio u nevolji, od nas gradio multietničku osobinu, a od svih naših suseda, komšija, napravio praktično nacionalne monolite. Hrvatska je nacionalni monolitet. Kažnjeni smo za tu bivšu Jugoslaviju i za otpor koji smo pružali globalizmu. Mi smo u daljem postupku kažnjeni i u Bosni i Hercegovini gde je napravljena prva islamska država i koja će tek da se razvija.

*A šta znači kad kažete da je ovaj film vaš politički testament?

– Ja ću svoj sledeći film da radim u Kini ili u Rusiji. Srpskim temama zabavio sam se u poslednjih 20 godina vrlo ozbiljno. Mislim da je ta tema iscrpljena. Mislio sam da će možda biti neko ko bi pomislio kako bi bilo pametno da se napravi serija „Na Drini ćuprija”… Postoje ljudi, postoje pametni ljudi, postoje ljudi kao što je sadašnji ministar kulture, kao što je bio i prošli, svi manje ili više iz sfere kojoj pripadam i ja, ali oni nemaju moć da pokrenu ozbiljan nacionalni projekat. Oni se toga boje upravo zato što se ta politika i formatira na planu na kome je prvo šta će reći u Sarajevu, šta će reći u Zagrebu… E pa ja odo’ u Kinu. Tamo nema ni Interpola, nema nijedne kopče sa Evropom. Tamo postoji jedan potpuno zaseban svet sa mnogo investicija i sa mnogo mogućnosti.

* Na konferenciji za novinare rekli ste da ljudi ne znaju koliko bi za vas bilo komplikovano da se bavite politikom. A kako zovete vaš aktuelni angažman?

– Kulturna politika.

* Kada se pojavite na obeležavanju rođendana SNS-a?

– To moram. Zato što su to sve… kako bih rekao… Ja sam čovjek koji nije pripadnik nijedne političke partije, ali ja poštujem državu i minimum njenih funkcija. I anestezija koju svaka država pravi je prirodna. Ona je prirodna u Engleskoj, pa je prirodna i kod nas. Kod nas postoji taj simptom percepcije politike kao pripadanje navijačkim klubovima. Svaka srpska država je država srpskog naroda. A vodeća partija… Kada vas predsednik neke države pozove da održite govor, a posebno govor kakav sam ja održao, to je zapravo nešto što vi ne smijete da se pitate. Ne smijete vi da bildate svoje mišiće na osnovu navijačkog sindroma. Navijački sindrom je za navijanje a ne za ideju o tome da srpska država od 1912. ipak ima kontinuitet. Čak i ovakav, čak i onakav kakav je bio za vrijeme Koštunice. A politika je čudo. Moj prijatelj Koštunica, ja sam prijatelj s njim, on je vladao Srbijom kad je ona nažalost morala da čini veće ustupke od bilo koje druge garniture. Ja sam otišao u Banjaluku da održim govor povodom proslave Dana republike zbog toga što je to moj doprinos borbi za sekularnu državu. Ono što će za 20 godina biti jasno svim braniocima, svoj generalskoj deci koja su presvučena u Beogradu, koji su stvorili ideju da svi mi koji se borimo za tu sekularnu državu i u Bosni i Hercegovini, da smo mi ludaci, ali to nije tako. I sama pojava Republike Srpske je u tradiciji upravo te države koja nestaje u Sarajevu. A za 30 godina u Sarajevu neće biti ni traga ni glasa od nje. To je u skladu sa mojom idejom o politici. Da li je ona pogrešna ili nije, valja li ona… znam ja da to većina ljudi koristi kao okidač za svaku vrstu napada, ali ja tu ne mogu ništa. Ja tu vidim održanje nekog principa koji je takođe vrlo teško održati.

* A kako se onda pojaviti na rođendanu SNS, na primer, ako znate da se ne slažete baš u tome sa Aleksandrom Vučićem jer je njihova zvanična politika da je Republika Srpska teritorijalni deo BiH?

– Sad ću vam reći. Postoje uvek odstupanja od toga šta neko misli o jednoj ili o drugoj stvari. Ja mislim da je Vučić veoma vješt političar. Koliko će to da traje, mi to ne znamo. Da li on kaže da se slaže sa teritorijalnim integritetom BiH, nisam ni ja siguran da se ne slažem s tim. Ali to je pitanje budućnosti u kojoj će razvoj događaja da odredi da li je moguće da Republika Srpska živi sama. A ja joj recimo nikad ne želim da bude zajedno sa Srbijom. Dakle ono što je moje lično mišljenje, nije apriori političko mišljenje, nego je moje mišljenje koje je možda neuskladivo i sa Beogradom i sa Banjalukom. Ali to su posebne priče. To objedinjavanje svega što čovjek uradi, pa to sad treba da predstavlja njegov moral ili njegov nemoral… Najbolje je na Balkanu kad negiraš svakoga. Sjedneš u Sarajevu i poput nekih tamošnjih intelektualaca: ne valja Branko Mikulić, ne valja Izetbegović… i svi te slave… samo govori da niko ne valja. Pokušaj da ubaciš po neki kamenčić, onda će biti po onoj srednjovekovnoj. Čim te vidi da nešto radiš, pošto su oni lopovi, oni će te nazvat lopovom.

* A zašto vi onda nastavljate da podržavate Dodika ako znate da će to produbiti sukobe umesto da dođe do pomirenja?

– Zato što sam ja drug. Ja drugove ne ostavljam nikad. I neko ko je ulijeteo u takvu avanturu kao što je Andrićgrad, taj je drug do smrti. To drugarstvo je opet neki vrhovni zakon koji ja osećam prema svim ljudima. Osećam drugarstvo i prema ljudima koji su u Crnoj Gori, kada sam stigao tamo, kada su mi roditelji došli, kad su ih čuvali. Bez obzira što se mi razilazimo u političkom mišljenju, postoji jedna baza u kojoj… Ponavljam, politika nije sve. Postoje ljudski aktovi koji povezuju ljude i koji ih ne obavezuju da budu ono što bi u Beogradu voljeli, a posebno u vašim novinama, da se konstantno odgovara na sve što je političko. A to najuspešnije rade ovi koji piju, pišu i nikoga ne uvažavaju.

* Kako komentarišete sankcije koje je Amerika uvela Republici Srpskoj a po svemu sudeći isto će učiniti i Evropska unija?

– Ja mislim da će to samo produbiti bosansko pitanje, što oni očigledno i žele. Ali sjetimo se, to je isto bilo i za vreme Austrougarske. Austrougarska je uvela ekonomske sankcije Srbiji i, ko čita dovoljno, zna da je to bilo, ne zato što je neko uradio nešto što ne odgovara Austrougarskoj, nego zbog toga što smo mi kupili francuske topove a ne škodine u kojima je Franc Ferdinand imao svoje akcije. E tako je i danas. Imate ruski uticaj na Balkanu koji je veći nego što je ikad bio. Imate Rusiju koja ima koncepciju novog rata, a ta koncepcija je da se ratovi više neće voditi na njihovoj teritoriji nego svuda po svijetu. Zaštićenost zapadnog kontinenta više ne postoji. A Republika Srpska je raskrsnica u kojoj je moguće biti ono što smo mi bili za vrijeme Tita – i neko ko voli i Jurija Gagarina ali ko voli i Bitlse, neko ko igra uz Stounse a s druge strane voli i ruske romanse. Danas je to pod prividom velike slobode, zapravo nemoguće. Danas vrijedi ta satanistička ideja, ako nisi s nama, ti si protiv nas. Dodik je upravo upozoravao na sve to što ja govorim. I sada praktično postaje žrtva. Ne znamo mi šta će biti u Evropi u budućnosti. Kao što je ovo bila Obamina osveta koji u poslednjih 15 dana svog predsednikovanja ne stiže da se osveti svuda gdje može. A kako mi možemo da verujemo čovjeku koji je potpisao ubistvo 23.000 ljudi dronovima. Jer nijedan dron nije poleteo bez njegovog potpisa. Kako mi možemo da vjerujemo i uopšte uvažavamo sankcije nekoga ko svaki sat baci 70 bombi negde. Kad se to preračuna, onda se vidi da je to ne čovjek koji je zaslužio Nobelovu nagradu, nego sud. I njegova bivša administracija koja ga je postavila trebalo bi da bude procesuirana. Nije to moguće zato što svetom vladaju satanisti. Oni koji veruju da je Lucifer bog a ne Isus Hrist, odnosno da je i dobro i zlo objedinjeno u jednom čoveku.

* Da li zaista verujete da je Tramp nešto drugo? Da će se nešto promeniti?

– Ne verujem mnogo. Ja sve više verujem da je to igra liberalnog kapitalizma… otarasio se jedne žene koja ne može ništa da uradi i sad ide za novim receptom. Ono u šta sam ja uvjeren jeste da ova eskalacija vojna koju Zapad obavlja prema Rusiji, da je zapravo nešto što govori o velikoj uplašenosti. Povukli su sve svoje razarače. Nema ih nigde. A doveli su na granice hiljade vojnika. Šta nas čeka, ja to ne znam. A da li Tramp ima veliku šansu da taj svet odmakne od velikog rata – ima. Ja se sve nadam da će tu priliku da iskoristi.

* A kako se Putin uklapa u vaše ideje o komunizmu i socijalizmu… On je suprotnost stavovima koje vi propagirate…

– Ne postoji više levo i desno. Nije to tako. Postoji, ja bih rekao, antikolonijalistički recept. Ili antiimperijalistički. Rusija nema imperijalističke ideje. Ona može u budućnosti da obnovi tu ideju…

* A Krim nije deo toga?

– Krim je uvijek bio deo Rusije. Za Krim su se Rusi borili u 18. vijeku i izvojevali pobedu. I tada je on bio dobijen. Krim je kao što je kod nas za vrijeme Jugoslavije granice određivao neko, da ne govorimo sad ko, ali na vrlo pogrešan način, tako da te vrste granice koje nisu prirodne o njima ne može da se govori kao o nekoj aneksiji. Jer ne možete da govorite o Krimu ako ne govorite o Kosovu. Kosovo je mnogo prirodniji sastav Srbije nego što Krim nije bio tad. Putin je čovjek čija je pojava mnogo važnija na drugom nivou, ne na račun mojih komunističkih ideja. Nego na nivou svetskog balansa. Ne mora baš Soroš da dođe ovde da kupuje ljudske duše, i da se po tom receptu razvija ono što mi radimo. On je garant tog balansa. A nikako uništenja mojih socijalističkih ideja.

* Nedavno ste izjavili da je ”vaša autonomija suština vašeg života i osnov za sve što ste radili”. Da li ste zaista nezavisni?

– Ja znam šta je napraviti državu. Ja sam čitao knjige. Znam šta je 1912. bilo imati državu. Ja znam šta je i danas imati državu. Nemam nikakav automatski negativni odnos prema srpskoj državi. Dapače. U njenim oscilacijama, šta je ona bila, šta nije, ja sam vrlo privržen toj državnosti. Ja nemam tu poziciju da stičem slavu negirajući. Ne mogu da previdim da smo mi dobili 44 kilometra auto-puta. Ne mogu da previdim svašta nešto što se tu dešava što nije direktno vezano za politiku, nego, čini mi se, za državu i državotvornost… Utoliko je moj uticaj ovde vrlo vidljiv. Na 11.000 hektara ima 19 kilometara kanalizacije. Uskoro će biti i prečistač, pa će time državna obaveza da čista voda ide u BiH biti ispunjena… Imamo 20 kilometara strujnih kablova. Imamo praktično teritoriju u Srbiji u kojoj se gradi na osnovu dozvola i komunalnog uređenja, imamo festivale koji su promenili čitav kraj i od nedođije napravili destinaciju. Kad smo stigli ovde, u školi je bilo 12 đaka a sada ih ima 56. Može li bolji politički doprinos da bude od toga. E pa ne može.

* A da li možete da previdite očiglednu cenzuru i autokratiju?

– Neću ja to tako da govorim. Zato što ja imam utisak da bi mi bolje razgovarali o mejnstrim ili glavnom toku medijskog života u Americi koji ima mnogo manje slobode nego u Srbiji. Vi još uvek imate mnogo više slobode nego u Americi. Znate kako, tako što vi u Danasu još uvek možete da objavljujete i da budete tiražni list.

* Pa nije baš tako…

– Ne ulazim u to. Samo kažem da svijetski mejnstrim ima najmanje slobode. On je rezervisan za uski krug ljudi. I ona uopšte ne dozvoljava da se ono što oni zovu prajmtajm prošvercuje bilo šta što oni ne odobre. Pobjeda Trampa između ostalog je prevara te vrste. Mejnstrim je praktično izgubio svoju poziciju. Moj problem je, kad govorim o Danasu i drugim takvim listovima, što ja ne čitam nijedan taj list. I utoliko sam možda i kriv.

Zločini ne mogu da se mjere jedan prema drugom

– Zaplet u ovom filmu odvija se kao u antičkoj drami. Jedna besavesna ali draga osoba praktično uvuče sve svoje društvo i svoju porodicu u najtežu moguću dramu jer ne može bit a da svadbe ne bude. I to su najčešće odluke koje mi donosimo. One koje su besavesne i one koje najčešće idu iz strasti a ne iz pameti. Pa je utoliko i ta drama autentična, drama o čovjeku koji je nesrećan i netipičan u tom ratu, zato što je njegovom ocu, a ja znam takvog čovjeka, otkinuta glava motorkom od strane muslimana. Mi izbjegavamo da pričamo o tome. Ja uopšte ne govorim da mi nismo činili zločine ali ti zločini uopšte nisu oni koji se pretvaraju u taj najstrašniji u 20. vijeku. Zločini ne mogu da se mjere jedan prema drugom. Ali ja sam ispričao priču kako je rat univerzalna nevolja i kako je kao takav stigao i do nas i kod nas učinio mnoge ljude nesrećnim – kaže Emir Kusturica.

Ne može sve da se radi iz krivice

Srpska kinematografija ima taj problem koji vuče iz prošlosti, kad smo mi bili zemlja sa mnogo dobrih filmova i mnogo uspješnih filmova. Obrazac uspeha danas je estetika filma „Došlo doba da se ljubav proba”, adolescentski period i taj podsmešljivi ton koji film ima, nikako ovaj ozbiljni. A zaboravili smo, upravo ono što smo mi na ovom festivalu eksponirali – da smo mi zemlja filmova „Tri”, „Buđenje pacova”, „Kad budem mrtav i beo”, „Vrane”… sijaset filmova koji zapravo na najintenzivniji način govore o nama. A to je značajno zato što su to filmovi koje mladi pokušavaju da uspostave sada. Ali se oni istinom o sebi ne bave istraživački nego se bave iz osećanja krivice koja im je nametnuta. Preuzimaju formu iz tog perioda ali je sadržaj šupalj. Ne može sve da se radi iz krivice, posebno ne da se imitira jedan period bresonovskog redukcionizma kome su bili skloni Žika Pavlović, Saša Petrović i naši praktično najveći reditelji. Oni to danas rade u nekoj bazi u kojoj zapravo nisu otkrili ni ko su, ni šta su, ni odakle su, ni što bi rekli mi u Sarajevu – đe će?

Postoji potreba da me kriminalizuju

Ja sam došao na sahranu čovjeka s kojim sam išao u gimnaziju, održao jedan kratak govor i zbog festivala se vratio ovde. Sahrana se završila a jedan od tih koji su bili, ubijen je na parkingu. U novinama je pisalo, sad tačno znamo kako to ide jer danas se novine formatiraju jedne u odnosu na druge… Sarajevsko oslobođenja je pisalo da je metak prozujao pored mene u toku sahrane. Dakle jedna ordinarna laž koja se kasnije produbljuje. Zašto? Zato što postoji potreba da me kriminalizuju. Zato što im ne odgovaram ni po jednoj osnovi. I svi oni koji se kao bore za multikulturno društvo, zapravo služe jednoj svrsi – da moju otvorenost prema svetu, koja je dokazana sa deset filmova, hiljadama koncerata… moj internacionalizam svedu u okvire srpskog nacionalizma kao najordinarniju laž.

Ljubav i rat

Film “Na mliječnom putu” je svetsku premijeru ima u takmičarskom programu Venecijanskog festivala. Ostvarenje u kome glavnu ulogu igra Monika Beluči inspirisano je segmentom iz omnibus „Razgovori s bogovima“ koji je Kusturica režirao. Pored pomenute priče o veri, novi film, nastao je i po motivima pripovetke „U zmijskom zagrljaju“ koju je Kusturica objavio u knjizi „Sto jada“. Priča je podeljena na tri dela i prati određene kritične periode u životu jednog čoveka i njegove zemlje – težak period rata, period procvata kada se zaljubljuje u ženu koja je spremna da žrtvuje sve za njega, i njegovi poslednji dani kada se osvrće na svoju turbulentnu prošlost. Snimanje je trajalo tri godine, a pored slavne italijanske glumice, glavnu ulogu igra sam reditelj. U filmu glume i: Sloboda Mićalović, Predrag Miki Manojlović, Sergej Trifunović, Zoran Cvijanović…

Preuzeto sa :www.danas.rs

(www.serb.rs)