Rusko-turski mir

erdogan-putin-serb.rs

Susret Vladimira Putina i Redžepa Tajipa Erdogana (foto:www.nethaberajansi.com)

Južno krilo NATO-a je, imajući u vidu tenzije Bliskog istoka i energetske tokove kojima ne teku ruska nafta i gas, objektivno važnije od istočnog krila, na čijem jačanju insistiraju Poljska i zemlje Baltika

Veliko rusko-tursko pomirenje uznemirilo je Zapad na kojem još nema jasnog odgovora na dilemu: da li susret Vladimira Putina i Redžepa Tajipa Erdogana preti da NATO bude istisnut sa širokog prostora južno od Dunava preko Kavkaza sve do centralne Azije, ili je obnova partnerstva Moskve i Ankare pragmatski čin posle milijardi dolara koje su dve zemlje izgubile tokom poslednjih sedam meseci.

Put normalizaciji  otvoren je krajem juna kada je Erdogan povukao potez koji se od njega najmanje očekivao: napisao je pismo Putinu u kome se izvinio zbog obaranja ruskog lovca Su-24 iznad Sirije i poslao saučešće porodicama dvojice pilota stradalih u incidentu prošlog novembra. Erdogan nije slučajno za svoje prvo putovanje u inostranstvo posle neuspelog udara odabrao Rusiju. Odnosi sa SAD poremećeni su nespremnošću Vašingtona da ispuni turski zahtev i izruči islamskog ideologa Fetulaha Gulena koji se u Ankari označava  kao kreator i organizator puča.

Dok turski zvaničnici manje-više otvoreno sugerišu da je Vašington bio umešan u pokušaj  udara, Kremlju se iskazuje zahvalnost što je odmah pružio snažnu podršku legitimnoj turskoj vladi. „Rusija nam je pružila potpunu i bezuslovnu podršku tokom pokušaja udara, i zbog toga smo zahvalni Putinu i svim ruskim zvaničnicima”, izjavio je šef turske diplomatije Mevlut Čavušoglu.

Odnosi sa EU zategnuti su jer Evropljani kritikuju masovna hapšenja i otpuštanja u obračunu  sa „gulenistima”, očiglednu nameru da se ponovo uvede smrtna kazna, ali i zbog međusobnih trvenja oko sporazuma o izbeglicama potpisanog u martu. Odlazak na viđenje sa „prijateljem Putinom”  u Sankt Peterburgu je jasna Erdoganova poruka Zapadu: Turska traži nove saveznike.

Ekonomska normalizacija nesumnjivo je od koristi dvema državama koje su, zbog ruskih sankcija zavedenih posle obaranja aviona, beležile ogromne gubitke, ali kakve mogu da budu geopolitičke posledice susreta dvojice lidera koji po zapadnim  standardima  slove za autokrate, kočničare demokratije i opasnost za stabilnost Evrope?

U pozadini jučerašnjeg susreta je velika geopolitička igra sa ogromnim ulozima. NATO je zgrožen mogućnošću da mu izmakne čitav prostor južno od Dunava. Koliko Turska okreće leđa Zapadu i približava se rusko- kineskim planovima za stvaranje jedinstvenog evroazijskog prostora? Nema sumnje da odlazak u Rusiju predsednika  zemlje koja je članica NATO-a sa drugom najvećom armijom unutar tog vojnog saveza, zemlje kandidata za članstvo u EU, zabrinjava Vašington i Brisel. Približavanje dve države na jugozapadu Evrope nikako ne može da bude po volji ključnim akterima evroatlantske zajednice.

„Uprkos nezadovoljstva NATO-a i Vašingtona, Ankara se od Zapada okreće Rusiji”, konstatuje ruska agencija Sputnjik.

Erdoganova agenda islamizacije,  vraćanja Turske „svojim korenima”, objektivno udaljava zemlju od NATO-a i EU. Time je kompromis sa Rusijom potrebniji, što se uklapa u novu tursku spoljnu politiku koja je danas manje ideološka a više pragmatska u poređenju sa vremenima kada ju je kreirao nedavno smenjeni premijer i bivši šef diplomatije Ahmet Davutoglu. Koliko daleko je poslovično nepredvidljivi Erdogan spreman da ide u zbližavanju sa Rusijom, ključno je pitanje za NATO jer se time radikalno slabi njegovo južno krilo koje bi se završavalo na Egeju. Najveći strah je da Turska postane pasivan partner jer bi NATO na taj način bio eliminisan sa područja Male Azije, odsečen od južnog Kavkaza i bez pristupa centralnoj Aziji. Amerika bi bila izbačena iz velike igre. Južno krilo NATO-a je, imajući u vidu tenzije Bliskog istoka i energetske tokove kojima ne teku ruska nafta i gas, objektivno važnije od istočnog krila, na čijem jačanju insistiraju Poljska i zemlje Baltika.

No, pitanje je da li se uopšte radi o novom geostrateškom pozicioniranju Turske, ili je približavanje Rusiji izraz pragmatske potrebe da se izglade odnosi čije je kvarenje Tursku koštalo prestanka gradnje nuklearne centrale, pada izvoza od 60 odsto i nedolaska  čak četiri miliona ruskih turista. U političkom kontekstu treba posmatrati i obnovu projekta „Turski tok” jer je strateški interes Rusije da njen gas nastavi put preko Grčke i Balkana do Austrije – nečega što izaziva dodatna negodovanja Amerikanaca.

Ekonomiju na stranu, uporišnu tačku novog partnerstva trebalo bi da predstavlja dogovor o Siriji gde Rusija i Turska podržavaju sučeljene aktere građanskog rata: Moskva predsednika Bašara el Asada, Ankara pobunjenike koji zahtevaju njegov odlazak sa vlasti.

Ruski izvori navode da je jedan od uslova Moskve za pomirenje  da Erdogan promeni odnos prema predsedniku Asadu. Ranije optužbe da je Erdogan „ubica“, da Turska podržava Islamsku državu ili da Erdoganov sin trguje naftom koju prodaju džihadisti lako će se zaboraviti.

Ima naznaka  da je turski predsednik krenuo u tom pravcu prihvatajući saradnju sa Asadovim saveznikom, Iranom. Tvrdi se da se turski „savetnici“ povlače iz Sirije, a pretpostavlja se da bi Turska, zarad savezništva sa Rusima, mogla da se odrekne ambicija da kreira budućnost Sirije i da toleriše uspon sirijskih Kurda – pod uslovom da Moskva, koja drži pod nadzorom miliciju sirijskih Kurda, ne dopusti stvaranje kurdske države na širokom prostoru Iraka, Sirije i Turske.

Budućnost turske saradnje sa SAD i Zapadom umnogome zavisi od toga kako će se Vašington postaviti prema zahtevu za izručenje Gulena. Kako je malo verovatno da će taj zahtev Ankare biti uslišen jer američki zvaničnici o Gulenu govore kao „čoveku mira”, i kako je normalizacija odnosa sa Rusijom uzela zamah, nije neobično da će već 24. avgusta državni sekretar Džon Keri doputovati u Tursku.

Diplomatija se zahuktala. Moguća izmena  spoljnopolitičkog kursa Turske bila bi veliki poklon Istoku i ozbiljan udarac Zapadu.

Preuzeto sa :www.politika.rs

(www.serb.rs)