Čemu vanredni izbori

Đorđe-Vukadinović-serb.rs

Đorđe Vukadinović profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, glavni urednik časopisa „Nova srpska politička misao”, politički analitičar, urednik, novinar , politički komentator (foto:www.mc.rs)

A pošto je više nego jasno da ni u 2016. godini neće biti ništa od obećanog ekonomskog oporavka i „boljeg života”, premijer je verovatno procenio da mu je pametnije da na izbore ide sada

U narednom periodu vanrednih parlamentarnih izbora neće biti jer bi to bilo neodgovorno”, izjavio je premijer Vučić 18. oktobra prošle godine. Tako je, posle nekoliko meseci naizmeničnih najava i odlaganja, presečena dilema oko koje se već godinama vrti srpski politički život – hoće li ili neće biti vanrednih izbora i kad? Gostujući u „Teškoj reči” televizije Pink, Vučić je kao najveći razlog protiv izlaska na izbore naveo to što bi se tako „zaustavile velike ekonomske reforme” i dodao da je njegov posao da donosi odluke u interesu građana, a da se izbori „trenutno ne isplate”.

Doduše, premijer je rekao i da ne zna da li će ih „biti za šest, osam ili deset meseci, ali u narednih tri četiri, pet, neće ih biti”. No, i posle tri meseca, za Božić (i opet na TV Pink) premijer je ponovio: „Ne razmišljam o izborima, imamo mnogo posla.” A na sugestiju novinarke kako atmosfera „miriše na izbore”, energično je odgovorio: „Meni ne miriše na izbore, miriše mi na težak rad.”

Šta se, dakle, za jedva deset dana to promenilo i šta se tako dramatično dogodilo, pa da premijeru najednom ne samo „zamiriše” na izbore nego i da odlučno preseče i objavi da se na vanredne izbore naprosto mora ići? Kako su to sada najednom vanredni izbori postali „u interesu građana”? Zar sada izbori neće „ometati reforme” i zar sada više nema mnogo prečeg i važnijeg posla?

Kratko i jasno rečeno, nije se dogodilo ništa. Pogotovo ništa dramatično. Osim što su se na otvaranju Evropskog prvenstva u vaterpolu na pomen premijerovog imena začuli snažni zvižduci. Ali nije valjda da se odluke o tako važnim stvarima kao što je odluka o vanrednim izborima donose na osnovu tako sitnih i tako prizemnih motiva? I nećemo li valjda svaki put morati ići na vanredne izbore kada neko zvizne premijeru ili kada se u nekim novinama ili nekom portalu pojavi kritički tekst ili komentar na njegov račun? (Uzgred rečeno, na finalu prvenstva u vaterpolu se incident sa zvižducima po svoj prilici neće ponoviti, s obzirom na to da karata za finale i polufinale nema u slobodnoj prodaji. To će reći da su karte, najverovatnije, u najvećem broju završile kao trebovanje državnih organa i institucija, što znači da je preduzeto sve kako ovaj put ne bi završile u „pogrešnim rukama”.)

Bilo kako bilo, ostaje činjenica da realno nema, to jest nije bilo doslovno ni jednog jedinog racionalnog razloga za raspisivanje vanrednih izbora. Da li je vlada stabilna? Jeste. Da li ima ogromnu većinu u parlamentu? Ima. Čak toliku da bez problema može izglasati doslovno šta god poželi. Da li koalicija sa SPS-om – ukoliko se to uopšte može nazvati koalicijom – funkcioniše dobro? Funkcioniše. (Čak su pre nekoliko dana obnovili zavet, uz uobičajenu salvu Dačićevih pohvala premijerovom liku i delu.) A sve i da ne funkcioniše, SNS ima više nego dovoljnu većinu da bi vlada mogla mirno da nastavi i bez socijalista.

Da li se ulicama valjaju desetine i stotine hiljada besnih demonstranata tražeći izbore i ostavku vlade? Daleko od toga. Da li je atmosfera u društvu nepopravljivo zatrovana i da li je zemlja dramatično podeljena, pa da se izbori nameću kao jedino rešenje? Naprotiv. Pre će biti obrnuto. Zemlja i narod se nalaze u stanju poprilične letargije i upravo ovi izbori, sa dramatikom i atmosferom vanrednog stanja koju će vlast nastojati da nametne, mogu dovesti do pomenute društvene polarizacije.

Pa zašto onda uopšte ovi izbori? Meni se čini da je na njihovo raspisivanje uticalo nekoliko faktora, ali da svi oni spadaju u domen čiste i usko stranačke kalkulacije, to jest da nemaju veze ni sa kakvim „reformama” i „državotvornom vizijom”, kao što to premijer i njegovi laskavci vole da kažu.

Pre svega, Vučić je zabrinut za rezultat SNS-a u Vojvodini. Iako sve kazuje da će i tu biti ubedljivo prvi, ostaje izvesna dilema da li će ta pobeda biti dovoljna za samostalno formiranje pokrajinske vlasti – drugim rečima, da li će biti prinuđen da traži saveznika među socijalistima i vojvođanskim Mađarima (ili čak LSV-om Nenada Čanka). A slična je situacija i u nekoliko većih gradova po Srbiji, gde se vladajući kadrovi SNS-a, najblaže rečeno, nisu baš proslavili.

Prvenstveno zato je, rekao bih, Vučić rešio da raspiše vanredne parlamentarne izbore – da bi se, sa fokusom na nacionalni plan, nacionalnu kampanju i nacionalnog lidera, dodatno „pogurale” lokalne i pokrajinska lista SNS-a. A ima tu verovatno i još jedan motiv. Naime, uz sve spinovanje i besomučnu medijsku i političku kampanju, rejting SNS-a stagnira ili čak blago opada. A pošto je sada već više nego jasno da ni u 2016. godini neće biti ništa od obećanog ekonomskog oporavka i „boljeg života”, premijer je verovatno procenio da mu je pametnije da na izbore ide sada, to jest što pre, dok se rejting još nekako drži iznad 40 odsto.

A onda, zna se. „Drama” oko formiranja vlade, neizvesnost oko koalicionog partnera, licitacija ko ispada, a ko ostaje od ministara, pa opet novih „sto dana poštede”, pa godišnjica, pa priča o rekonstrukciji. I tako Jovo nanovo.

Đorđe Vukadinović

Glavni urednik časopisa „Nova srpska politička misao”

 

(www.serb.rs)